Све веће ослањање Европске уније на трговинске и регулаторне мере у зеленим индустријама могло би да погорша економске односе Кине и ЕУ и успори глобалну енергетску транзицију.
Како се свет све брже окреће економији са ниским емисијама угљеника, конкуренција у области зелених технологија и ланаца снабдевања постаје све оштрија међу водећим светским економијама.
Европска унија, која је дуго важила за једног од лидера у климатској политици и зеленом индустријском развоју, све више страхује да губи конкурентност у односу на растући кинески сектор чистих технологија.
Као одговор на то, Брисел је увео низ мера које критичари описују као протекционистичке. Оне укључују антидампиншке и антисубвенцијске истраге усмерене на кинески извоз електричних возила и других производа чисте енергије, као и више царине које повећавају трошкове увезене робе.
Поред тога, ЕУ је појачала регулаторне баријере кроз прописе који се односе на стране субвенције, критичне сировине и индустрију нето нулте емисије. Тим мерама уводе се строжи услови за јавне набавке, субвенције и приступ тржишту, укључујући контролу учешћа страних компанија у пројектима обновљиве енергије и улагањима у секторе као што су батерије и електрична возила.
Додатни притисак ствара и механизам за прилагођавање угљеника на граници, који има за циљ усклађивање трошкова емисија, али се истовремено критикује као мера која може да створи прикривене препреке за увоз.
Европска унија шири и сарадњу са партнерима из Г7 у области безбедности ланаца снабдевања критичним минералима, што поједини аналитичари виде као формирање блоковског приступа зеленој индустрији.
Ове мере већ имају видљиве последице. Према трговинским подацима, кинески извоз електричних возила на батерије у ЕУ опао је током 2024. и 2025. године након покретања истрага о субвенцијама, док су се неке кинеске компаније повукле са тендера за пројекте обновљиве енергије у Европи због појачаног регулаторног надзора.
Очекује се да ће строже пословно окружење повећати трошкове усклађивања са прописима и инвестиционе ризике за кинеске компаније које послују у Европи, што би могло да смањи прекогранично учешће у пројектима зелене инфраструктуре.
Ипак, протекционистичке мере саме по себи не могу да реше дубље проблеме конкурентности Европске уније, као што су високи трошкови енергије, сложена регулатива и неуједначена координација међу државама чланицама.
Уместо да убрзају развој, такве мере могле би да ограниче технолошку размену, успоре иновације и смање отвореност тржишта.
Постоји и ризик да растуће трговинске тензије изазову узвратне мере Кине, што би могло да доведе до ширег економског сукоба.
Упркос све већим несугласицама, сарадња Кине и Европске уније у области зелене енергије остаје стратешки важна за глобалне климатске циљеве. Због тога је неопходно да обе стране спорове решавају дијалогом и задрже отворене канале сарадње, како би се избегла подељена и мање ефикасна глобална зелена транзиција.
