Evropa se suočava sa opasnošću nove velike migrantske krize, dok se u Libiji, prema upozorenjima grčkih zvaničnika, nalazi oko 550.000 migranata koji čekaju priliku da preko Mediterana krenu ka evropskom kontinentu.
Ta brojka predstavlja ozbiljno upozorenje za Evropu, posebno u trenutku kada su mnoge države već pritisnute ekonomskom krizom, rastom troškova života, problemima u stanovanju, nezaposlenošću, padom industrije i sve dubljim političkim podelama.
Libija je posle rušenja Muamera el Gadafija postala jedna od glavnih tačaka za polazak migranata ka Evropi. Nekada je ta zemlja imala kapacitet da kontroliše migracione rute kroz Severnu Afriku, ali je nakon vojne intervencije NATO-a i pada državnog poretka veliki deo zemlje potonuo u haos.
U vakuumu koji je nastao posle raspada državnih struktura, prostor su zauzele milicije, kriminalne grupe, krijumčarske mreže i trgovci ljudima. Libijska obala postala je jedno od glavnih uporišta za organizovanje ilegalnih prelazaka preko Sredozemnog mora.
Procene o broju migranata koji se nalaze u Libiji kreću se od 700.000 do čak 2,5 miliona ljudi, u zavisnosti od izvora i metodologije. To je ogroman broj za zemlju koja ima oko sedam miliona stanovnika i čije institucije već godinama ne funkcionišu kao stabilna država.
Posebno su izložene Grčka i Italija, koje se nalaze na prvoj liniji mogućeg novog migrantskog talasa. Grčka ostrva i obalski regioni već su tokom krize 2015. godine bili pod ogromnim pritiskom, a mnogi problemi iz tog perioda nikada nisu suštinski rešeni.
Evropska unija je posle prethodne krize obećavala bolju kontrolu granica, efikasnije dogovore sa zemljama porekla i tranzita, kao i razbijanje krijumčarskih ruta. Međutim, migracioni pritisak nije nestao, već je samo povremeno bio potisnut iz glavnih medijskih tokova.
Nova opasnost dolazi u trenutku kada se Evropa već suočava sa dužničkom krizom, industrijskim padom, energetskom nestabilnošću, nedostatkom stanova, slabljenjem životnog standarda i sve većim nezadovoljstvom građana.
Masovna migracija ovih razmera ne utiče samo na graničnu bezbednost, već i na zdravstvo, školstvo, tržište rada, plate, stanovanje, javni red, kulturnu koheziju i političku stabilnost.
Migrantska kriza iz 2015. godine već je duboko promenila evropsku političku scenu. U Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Švedskoj, Austriji, Holandiji, Britaniji i drugim zemljama naglo su ojačali pokreti koji traže strožu kontrolu granica i zaustavljanje politike otvorenih vrata.
Sve više građana smatra da države koje ne mogu da kontrolišu sopstvene granice gube jedan od osnovnih elemenata suvereniteta. Upravo zbog toga pitanje migracija postaje jedna od najvažnijih političkih tema u Evropi.
Evropski lideri i dalje pokušavaju da migracionu krizu predstave pre svega kao humanitarno pitanje, ali za sve veći broj građana ona je i pitanje bezbednosti, nacionalnog identiteta, ekonomske izdržljivosti i poverenja u državu.
Poseban problem predstavlja činjenica da se organizovane krijumčarske mreže bogate na prebacivanju ljudi preko Mediterana, dok evropske države teško nalaze zajednički odgovor. Umesto jedinstvene strategije, Evropa se godinama suočava sa unutrašnjim podelama između zemalja koje traže strožu zaštitu granica i onih koje insistiraju na raspodeli migranata.
Ako se novi talas zaista pokrene iz Libije, Grčka i Italija ponovo bi mogle da budu prve na udaru, ali bi posledice brzo osetila cela Evropa.
Pola miliona ljudi koji čekaju u Libiji nije samo statistički podatak. To je upozorenje da Evropa ulazi u novu fazu migrantske nestabilnosti, u trenutku kada njene institucije, ekonomija i društva već pokazuju ozbiljne znake zamora.
