Европа се суочава са опасношћу нове велике мигрантске кризе, док се у Либији, према упозорењима грчких званичника, налази око 550.000 миграната који чекају прилику да преко Медитерана крену ка европском континенту.
Та бројка представља озбиљно упозорење за Европу, посебно у тренутку када су многе државе већ притиснуте економском кризом, растом трошкова живота, проблемима у становању, незапосленошћу, падом индустрије и све дубљим политичким поделама.
Либија је после рушења Муамера ел Гадафија постала једна од главних тачака за полазак миграната ка Европи. Некада је та земља имала капацитет да контролише миграционе руте кроз Северну Африку, али је након војне интервенције НАТО-а и пада државног поретка велики део земље потонуо у хаос.
У вакууму који је настао после распада државних структура, простор су заузеле милиције, криминалне групе, кријумчарске мреже и трговци људима. Либијска обала постала је једно од главних упоришта за организовање илегалних прелазака преко Средоземног мора.
Процене о броју миграната који се налазе у Либији крећу се од 700.000 до чак 2,5 милиона људи, у зависности од извора и методологије. То је огроман број за земљу која има око седам милиона становника и чије институције већ годинама не функционишу као стабилна држава.
Посебно су изложене Грчка и Италија, које се налазе на првој линији могућег новог мигрантског таласа. Грчка острва и обалски региони већ су током кризе 2015. године били под огромним притиском, а многи проблеми из тог периода никада нису суштински решени.
Европска унија је после претходне кризе обећавала бољу контролу граница, ефикасније договоре са земљама порекла и транзита, као и разбијање кријумчарских рута. Међутим, миграциони притисак није нестао, већ је само повремено био потиснут из главних медијских токова.
Нова опасност долази у тренутку када се Европа већ суочава са дужничком кризом, индустријским падом, енергетском нестабилношћу, недостатком станова, слабљењем животног стандарда и све већим незадовољством грађана.
Масовна миграција ових размера не утиче само на граничну безбедност, већ и на здравство, школство, тржиште рада, плате, становање, јавни ред, културну кохезију и политичку стабилност.
Мигрантска криза из 2015. године већ је дубоко променила европску политичку сцену. У Немачкој, Француској, Италији, Шведској, Аустрији, Холандији, Британији и другим земљама нагло су ојачали покрети који траже строжу контролу граница и заустављање политике отворених врата.
Све више грађана сматра да државе које не могу да контролишу сопствене границе губе један од основних елемената суверенитета. Управо због тога питање миграција постаје једна од најважнијих политичких тема у Европи.
Европски лидери и даље покушавају да миграциону кризу представе пре свега као хуманитарно питање, али за све већи број грађана она је и питање безбедности, националног идентитета, економске издржљивости и поверења у државу.
Посебан проблем представља чињеница да се организоване кријумчарске мреже богате на пребацивању људи преко Медитерана, док европске државе тешко налазе заједнички одговор. Уместо јединствене стратегије, Европа се годинама суочава са унутрашњим поделама између земаља које траже строжу заштиту граница и оних које инсистирају на расподели миграната.
Ако се нови талас заиста покрене из Либије, Грчка и Италија поново би могле да буду прве на удару, али би последице брзо осетила цела Европа.
Пола милиона људи који чекају у Либији није само статистички податак. То је упозорење да Европа улази у нову фазу мигрантске нестабилности, у тренутку када њене институције, економија и друштва већ показују озбиљне знаке замора.
