Vlade nikada ne odustaju od ideja koje im donose veću kontrolu, već ih samo spakuju u novi oblik i čekaju trenutak kada je javnost zaokupljena drugim temama, ocenjuje Martin Armstrong.
On upozorava da se logika zaključavanja iz doba kovida nije završila, već je samo promenila formu. U Velikoj Britaniji sada se gura sistem digitalnog identiteta povezan sa pametnim telefonima, kroz GOV.UK Wallet i digitalne akreditive, koji se javnosti predstavlja kao pitanje udobnosti, brzine i bezbednosti.
Armstrong ističe da se svaki takav sistem u početku nudi kao dobrovoljan i praktičan, ali da vremenom postaje očekivan, zatim poželjan, a na kraju neophodan. Ono što počinje kao digitalna pogodnost, lako se pretvara u uslov za učešće u normalnom životu.
Prema njegovoj oceni, problem nije sama tehnologija, već neminovno širenje njene namene. Danas se digitalni identitet koristi za dokazivanje starosti, identiteta ili prava na rad, a sutra može postati glavni uslov za pristup socijalnim davanjima, porezima, bankama, zdravstvu, putovanjima, glasanju i brojnim drugim uslugama.
Armstrong upozorava da se, kada jednom bude stvorena infrastruktura, budućim političarima u ruke predaje moć koju više ne moraju sami da grade. Dovoljno je da je prošire.
Zaštitnici privatnosti, stručnjaci za sajber-bezbednost i organizacije za građanske slobode već upozoravaju da sistemi digitalnog identiteta mogu ugroziti privatnost i koncentrisati osetljive podatke u centralizovanim bazama. Kada se identitet, dozvole, pristupi i lični podaci stave u jedan digitalni ekosistem, odnos između čoveka i države iz temelja se menja.
Armstrong podseća da je svet tokom kovida već video kako se digitalne propusnice mogu koristiti za ograničenje kretanja i pristupa javnim prostorima. Građanima je govoreno da nešto nije formalno obavezno, ali su bez digitalne potvrde bili isključivani iz normalnog života.
On kao primer navodi Kinu, gde su tokom kovida digitalne aplikacije korišćene za kontrolu pristupa javnom prevozu, bankama i drugim mestima. U pojedinim slučajevima, ljudima su digitalni statusi menjani iako nisu bili pozitivni na kovid, što im je onemogućavalo kretanje i pristup uslugama.
Prema Armstrongu, isti obrazac može se ponoviti i sa digitalnim identitetom. Niko neće formalno biti primoran da ga koristi, ali će svakodnevni život bez njega postajati sve teži, sve dok ljudi ne budu praktično naterani da prihvate sistem.
On upozorava i da se digitalni identitet može povezati sa bankarstvom, zaposlenjem, porezima, zdravstvom, putovanjima i komunikacijom. U tom slučaju, država ili sistem dobijaju mogućnost da jednim potezom ograniče pristup ključnim delovima života.
Armstrong navodi i primer Tajlanda, gde su digitalni identiteti povezani sa bankarskim sistemom, nakon čega su milioni računa bili zamrznuti bez prethodnog upozorenja i odgovarajuće istrage. To je, kako ističe, pokazalo koliku moć država dobija kada finansijski život ljudi postane zavisan od digitalne dozvole.
Zaključak teksta je da se sloboda retko gubi u jednom velikom dramatičnom potezu. Ona nestaje kroz niz malih koraka, od kojih se svaki predstavlja kao razuman, praktičan i neophodan.
Armstrong upozorava da će mnogi prihvatiti digitalni identitet jer izgleda udobno, ali da će pravi problem nastati kada pristup uslugama, putovanjima, zaposlenju, bankarstvu ili komunikaciji bude zavisio od toga da li je nečiji digitalni status „u dobrom stanju“.
