Razvoj veštačke inteligencije odvija se kroz dva suštinski različita pristupa, a današnje neuronske mreže, uprkos ogromnim mogućnostima, imaju ograničenje koje ih sprečava da istinski razumeju svet, tvrdi ekonomista i programer Martin Armstrong.
Armstrong pravi razliku između današnjih sistema zasnovanih na neuronskim mrežama i onoga što naziva „klasičnom veštačkom inteligencijom“. U prvom slučaju sistem uči obrasce iz ogromnih količina podataka, dok se drugi pristup zasniva na pravilima, logičkim vezama i znanju koje je programer direktno ugradio u sistem.
Kao primer drugog pristupa Armstrong navodi sopstveni sistem „Sokrat“. On tvrdi da „Sokrat“ nije neuronska mreža, već sistem u koji je decenijama ugrađivao sopstveno iskustvo u trgovanju i razumevanju načina na koji funkcioniše svetska ekonomija. Cilj nije bio samo da mašina prepoznaje obrasce, već da povezuje tržišta, kapital, politiku i ekonomske cikluse u jedinstven model.
Prema njegovom mišljenju, savremene neuronske mreže mogu izuzetno uspešno da pretražuju i obrađuju informacije, pišu tekstove, analiziraju ogromne količine podataka i prepoznaju složene obrasce. Ipak, Armstrong smatra da one ne poseduju istinsko razumevanje onoga što obrađuju.
On to objašnjava primerom biblijske parabole: sistem može da pročita priču, analizira je i napiše ubedljiv prikaz njenog značenja, ali, prema Armstrongu, ne razume suštinsku moralnu poruku na isti način kao čovek niti je nužno sposoban da samostalno prenese tu pouku na potpuno drugu oblast.
Glavna razlika, po njegovom tumačenju, leži u sposobnosti otkrivanja nečeg zaista novog. Neuronske mreže izuzetno dobro kombinuju i analiziraju ono što već postoji u podacima na kojima su obučavane, ali Armstrong osporava tezu da one poseduju stvarnu radoznalost i sposobnost samostalnog formiranja potpuno novog razumevanja sveta. Zbog toga smatra da takvi sistemi neće dostići nivo istinski svesnog živog bića.
Kao primer ograničenja takvog pristupa Armstrong navodi IBM-ov sistem „Watson“, u koji je kompanija uložila ogromna sredstva i koji je, između ostalog, primenjivan u zdravstvu. On taj slučaj koristi kao argument za svoju tezu da pristup ogromnoj količini medicinskih podataka sam po sebi nije dovoljan da mašina napravi potpuno novo naučno otkriće.
Armstrongova teza zato otvara mnogo šire pitanje od same tehnološke trke: da li je veštačka inteligencija koja ume da daje izuzetno ubedljive odgovore istovremeno i inteligencija koja razume sopstvene odgovore?
Prema njegovom viđenju, upravo tu se nalazi granica između dve vrste veštačke inteligencije – jedne koja prepoznaje i obrađuje obrasce i druge koja pokušava da funkcionisanje sveta objasni kroz pravila, uzročno-posledične veze i jedinstven logički model.
