Posle razornih zemljotresa koji su pogodili Venecuelu, zemlja se suočava ne samo sa ogromnom humanitarnom katastrofom, već i sa pitanjem ko zaista upravlja državom u trenutku najveće krize.
Vanredno stanje proglasila je vršilac dužnosti predsednice Delsi Rodrigez, nekadašnja potpredsednica Venecuele. Ona je na tu funkciju došla nakon odlaska Nikolasa Madura, koji je početkom godine prebačen u Njujork, gde je optužen za narkoterorizam.
Formalno, Rodrigez je na čelu države. Međutim, stvarna vlast u Venecueli nije koncentrisana u rukama jedne osobe, već je raspoređena između više centara moći.
Delsi Rodrigez drži izvršnu vlast i predstavlja diplomatsko lice režima prema Vašingtonu. Njen brat Horhe Rodrigez kontroliše parlament. Ministar odbrane Vladimir Padrino Lopez ima kontrolu nad vojskom, dok Diosdado Kabeljo, ministar unutrašnjih poslova, kontroliše policiju i naoružane ulične formacije.
Upravo Kabeljo važi za jednog od najtvrđih i najnepredvidljivijih ljudi u sistemu. I on je pod američkom optužnicom za narkoterorizam, ali i dalje obavlja ministarsku funkciju.
Posebno važan element krize jeste novac od nafte. Prihodi od venecuelanske nafte više ne idu direktno Karakasu, već prolaze kroz mehanizme koje nadgledaju Sjedinjene Američke Države i deponuju se na ograničeni račun u Kataru.
Venecuela mora svakog meseca da traži odobrenje za trošenje tog novca — za plate nastavnika, policajaca, zdravstvenih radnika i druge osnovne potrebe države. To znači da vlast u Karakasu formalno upravlja državom, ali finansijski zavisi od odluka Vašingtona.
Opozicija je i dalje gurnuta na marginu, iako istraživanja pokazuju da bi ogromna većina Venecuelanaca podržala Mariju Korinu Mačado, dok Delsi Rodrigez ima daleko manju podršku naroda.
Zemlja se sada nalazi pred gotovo nemogućim zadatkom obnove. Razorni zemljotresi naneli su ogromnu štetu, a procene govore da bi ekonomski gubici mogli da dostignu i 100 milijardi dolara.
Obnova bi i u stabilnoj državi bila težak i dugotrajan proces. U Venecueli, koja nema izabranog predsednika, čiji su naftni prihodi pod stranim nadzorom i čiji je sistem godinama razaran sankcijama, hiperinflacijom i masovnim odlaskom stanovništva, taj zadatak postaje još teži.
Od 2014. godine zemlju je napustilo oko 7,9 miliona ljudi. Zdravstveni sistem i infrastruktura već su bili u teškom stanju, a sada upravo oni moraju da iznesu spasavanje ljudi, zbrinjavanje povređenih i obnovu razrušenih gradova.
Venecuela je tako posle katastrofalnog zemljotresa ostala pred dvostrukom krizom — borbom za preživele u ruševinama i borbom za odgovor na pitanje ko uopšte ima stvarnu vlast da zemlju povede kroz obnovu.
