После разорних земљотреса који су погодили Венецуелу, земља се суочава не само са огромном хуманитарном катастрофом, већ и са питањем ко заиста управља државом у тренутку највеће кризе.
Ванредно стање прогласила је вршилац дужности председнице Делси Родригез, некадашња потпредседница Венецуеле. Она је на ту функцију дошла након одласка Николаса Мадура, који је почетком године пребачен у Њујорк, где је оптужен за наркотероризам.
Формално, Родригез је на челу државе. Међутим, стварна власт у Венецуели није концентрисана у рукама једне особе, већ је распоређена између више центара моћи.
Делси Родригез држи извршну власт и представља дипломатско лице режима према Вашингтону. Њен брат Хорхе Родригез контролише парламент. Министар одбране Владимир Падрино Лопез има контролу над војском, док Диосдадо Кабељо, министар унутрашњих послова, контролише полицију и наоружане уличне формације.
Управо Кабељо важи за једног од најтврђих и најнепредвидљивијих људи у систему. И он је под америчком оптужницом за наркотероризам, али и даље обавља министарску функцију.
Посебно важан елемент кризе јесте новац од нафте. Приходи од венецуеланске нафте више не иду директно Каракасу, већ пролазе кроз механизме које надгледају Сједињене Америчке Државе и депонују се на ограничени рачун у Катару.
Венецуела мора сваког месеца да тражи одобрење за трошење тог новца — за плате наставника, полицајаца, здравствених радника и друге основне потребе државе. То значи да власт у Каракасу формално управља државом, али финансијски зависи од одлука Вашингтона.
Опозиција је и даље гурнута на маргину, иако истраживања показују да би огромна већина Венецуеланаца подржала Марију Корину Мачадо, док Делси Родригез има далеко мању подршку народа.
Земља се сада налази пред готово немогућим задатком обнове. Разорни земљотреси нанели су огромну штету, а процене говоре да би економски губици могли да достигну и 100 милијарди долара.
Обнова би и у стабилној држави била тежак и дуготрајан процес. У Венецуели, која нема изабраног председника, чији су нафтни приходи под страним надзором и чији је систем годинама разаран санкцијама, хиперинфлацијом и масовним одласком становништва, тај задатак постаје још тежи.
Од 2014. године земљу је напустило око 7,9 милиона људи. Здравствени систем и инфраструктура већ су били у тешком стању, а сада управо они морају да изнесу спасавање људи, збрињавање повређених и обнову разрушених градова.
Венецуела је тако после катастрофалног земљотреса остала пред двоструком кризом — борбом за преживеле у рушевинама и борбом за одговор на питање ко уопште има стварну власт да земљу поведе кроз обнову.
