Američki ekonomista i politički komentator Martin Armstrong optužio je neokonzervativne krugove da decenijama usmeravaju spoljnu politiku Sjedinjenih Američkih Država ka vojnim intervencijama, bez dovoljnog razmatranja posledica i dugoročnog plana.
Prema njegovoj oceni, isti pristup primenjen je u Iraku, Libiji, Siriji i drugim zemljama, dok se sada ponavlja u sukobu sa Iranom. Armstrong tvrdi da zagovornici vojne intervencije polaze od pretpostavke da je američka vojna nadmoć dovoljna za brzu pobedu, ali zanemaruju pitanje šta sledi posle rušenja protivničke vlasti.
Kao primer navodi američku invaziju na Irak 2003. godine, posle koje nije postojao dovoljno razrađen plan za upravljanje zemljom i uspostavljanje stabilnosti. Uklanjanje Sadama Huseina, prema njegovom tumačenju, istovremeno je oslabilo jednog od glavnih regionalnih protivnika Irana.
Armstrong ocenjuje da se slična greška pravi i u procenama iranskih mogućnosti, posebno kada je reč o Ormuskom moreuzu i posledicama koje bi njegovo zatvaranje imalo po svetsku trgovinu naftom i gasom.
On neokonzervativnu strategiju povezuje sa takozvanom Volfovicevom doktrinom, čiji je cilj bio očuvanje američke vojne nadmoći i sprečavanje pojave sile koja bi mogla da ugrozi položaj SAD.
Prema Armstrongu, ta politika dovela je do niza dugotrajnih ratova, rasta vojnih rashoda i pogoršanja međunarodnog ugleda Sjedinjenih Američkih Država. On tvrdi i da troškovi intervencija i kamate na javni dug sve više opterećuju američku privredu i životni standard građana.
Autor posebno kritikuje činjenicu da značajan uticaj na spoljnopolitičke odluke imaju neizabrani savetnici, bezbednosne strukture i ideološke grupe koje ostaju prisutne u administracijama obe vodeće stranke.
Osnovna teza analize jeste da predsednici i Kongres formalno donose odluke, ali da kontinuitet američke intervencionističke politike pokazuje snažan uticaj stalnog spoljnopolitičkog i vojnog establišmenta.
