Амерички економиста и политички коментатор Мартин Армстронг оптужио је неоконзервативне кругове да деценијама усмеравају спољну политику Сједињених Америчких Држава ка војним интервенцијама, без довољног разматрања последица и дугорочног плана.
Према његовој оцени, исти приступ примењен је у Ираку, Либији, Сирији и другим земљама, док се сада понавља у сукобу са Ираном. Армстронг тврди да заговорници војне интервенције полазе од претпоставке да је америчка војна надмоћ довољна за брзу победу, али занемарују питање шта следи после рушења противничке власти.
Као пример наводи америчку инвазију на Ирак 2003. године, после које није постојао довољно разрађен план за управљање земљом и успостављање стабилности. Уклањање Садама Хусеина, према његовом тумачењу, истовремено је ослабило једног од главних регионалних противника Ирана.
Армстронг оцењује да се слична грешка прави и у проценама иранских могућности, посебно када је реч о Ормуском мореузу и последицама које би његово затварање имало по светску трговину нафтом и гасом.
Он неоконзервативну стратегију повезује са такозваном Волфовицевом доктрином, чији је циљ био очување америчке војне надмоћи и спречавање појаве силе која би могла да угрози положај САД.
Према Армстронгу, та политика довела је до низа дуготрајних ратова, раста војних расхода и погоршања међународног угледа Сједињених Америчких Држава. Он тврди и да трошкови интервенција и камате на јавни дуг све више оптерећују америчку привреду и животни стандард грађана.
Аутор посебно критикује чињеницу да значајан утицај на спољнополитичке одлуке имају неизабрани саветници, безбедносне структуре и идеолошке групе које остају присутне у администрацијама обе водеће странке.
Основна теза анализе јесте да председници и Конгрес формално доносе одлуке, али да континуитет америчке интервенционистичке политике показује снажан утицај сталног спољнополитичког и војног естаблишмента.
