Америчка економија све више показује дубоку пукотину између званичне слике коју представља Вашингтон и стварног живота обичних грађана.
Док власти говоре о снажној економији, ниској незапослености и расту берзанских индекса, милиони Американаца све теже покривају основне трошкове живота и све дубље улазе у дугове.
Американци сада дугују око 1,3 билиона долара по кредитним картицама, док просечно домаћинство које има дуг на картици дугује више од 11.000 долара.
То више није дуг за луксуз, путовања или непотребну потрошњу. Све већи број људи користи кредитне картице да би платио храну, рачуне, гориво, кирију, здравствене трошкове и свакодневни живот.
Посебно је алармантан податак да 42 одсто Американаца верује да ће дуг на кредитним картицама носити до краја живота. То значи да скоро половина грађана више не види дуг као привремени проблем, већ као трајно стање из којег нема излаза.
То није знак просперитета, већ озбиљан симптом системског економског слабљења.
Годинама су цене расле брже од плата, док су власти тврдиле да је економија здрава јер су берзански индекси високи. Али просечан човек не живи од вредности акција на Волстриту, већ од месечних прихода који се све брже топе под ударом цена становања, хране, осигурања, превоза и енергената.
Каматне стопе на многим кредитним картицама сада су изнад 20 одсто, док код дела потрошача, уз казне и накнаде, достижу и 25 до 30 одсто. На тим нивоима дуг расте брже него што велики број људи може реално да га отплати.
Тако се ствара круг трајне зависности од дуга, у којем грађани све чешће плаћају камату, а не главницу.
Посебно је опасно што се све више прелази са продуктивног задуживања на задуживање ради преживљавања. Једно је позајмити новац за покретање посла или куповину имовине која може донети будући приход. Сасвим друго је задуживати се да би се купила храна или платили рачуни за струју.
Такво задуживање само привремено одлаже слом, док коначан исход чини још тежим.
Шира слика је још мрачнија. Американци истовремено носе око 1,7 билиона долара дуга за аутомобиле, више од 12 билиона долара хипотекарног дуга, као и огромне износе студентских кредита и личних позајмица. Укупан дуг домаћинстава достигао је историјске нивое.
Управо зато средња класа нестаје. Људи све више раде само да би сервисирали дугове, док куповна моћ њихових прихода наставља да пада.
Званични наратив тврди да је незапосленост ниска и да економија расте, али грађани из године у годину осећају да су сиромашнији. То двоје може постојати истовремено када инфлација и отплата дугова поједу стварни расположиви приход.
Први знаци притиска већ су видљиви. Кашњења у отплати кредитних картица и ауто-кредита нагло расту, посебно међу млађим грађанима и домаћинствима са нижим приходима.
Када неизвршења обавеза почну да се шире, банке пооштравају услове кредитирања, што потом смањује ликвидност у читавој потрошачкој економији.
Иронија је у томе што се Вашингтон понаша на исти начин као презадужени потрошач. Федерална влада редовно прави дефиците од билион долара, док трошкови камата на национални дуг достижу нивое који су историјски повезивани са кризама државног дуга.
Друштво у суштини пресликава понашање државе. Када власт живи од дуга, дуг постаје нормалан модел и за грађане.
Зато ће поверење бити кључно питање у наредном периоду. Када потрошачи изгубе веру у сопствену финансијску будућност, они мењају понашање. Одлажу куповину куће, оснивање породице, улагања, предузетништво и дугорочне планове.
Преживљавање тада замењује развој, а економска структура почиње да се урушава изнутра.
Дуг по кредитним картицама од 1,3 билиона долара није само статистика. То је доказ да милиони људи у Америци више не могу да одрже животни стандард само од својих прихода.
Док Вашингтон наставља да говори о снажној економији, све већи број грађана живи у стварности у којој се свакодневни живот финансира дугом, а будућност постаје све неизвеснија.
