Сједињене Америчке Државе морају да задрже своје војне базе на Блиском истоку, јер би њихово повлачење из земаља Персијског залива могло да претвори неуспех у Ормуском мореузу у много шири регионални пораз.
Иран је деценијама настојао да доминира Персијским заливом, а тај простор су кроз историју могли да му оспоре само јаки спољни актери. После британског повлачења 1971. године, ту улогу преузеле су Сједињене Америчке Државе.
Аутори анализе оцењују да би повлачење америчких база сада послало сигнал да Вашингтон више није спреман да штити заливске савезнике и слободу пловидбе кроз један од најважнијих енергетских праваца на свету.
Посебно се истиче опасност да би Иран могао да искористи слабљење америчког присуства како би наметнуо контролу над Ормуским мореузом, укључујући и могућност наплате пролаза бродовима.
У анализи се наводи да су ирански напади на Оман показали Мускату да Вашингтон више не може поуздано да гарантује безбедност својих партнера. Због тога се не искључује могућност да Оман, који већ дуго одржава посебне односе са Техераном, пристане на договор о режиму наплате пролаза кроз мореуз.
Америчка политика у Заливу одувек је била оптерећена колебањем. После одласка Британаца, Вашингтон је покушао да се ослони на локалне савезнике, пре свега Саудијску Арабију и Иран, али је Исламска револуција 1979. године срушила тај модел.
Од тада су Сједињене Америчке Државе биле приморане да саме преузму главну улогу у заштити Залива. Током иранско-ирачког рата америчка морнарица је држала пловне путеве отвореним, уз значајне губитке. Ирак је 1990. године поново тестирао америчку решеност нападом на Кувајт, што је довело до интервенције Вашингтона.
Данас, како се оцењује, Иран нема војну снагу за класичну инвазију на суседне државе, али има довољно капацитета и идеолошке мотивације да их уцењује и притиска ако више не постоји западна сила која га у томе може зауставити.
Повлачење база из Персијског залива можда би, на први поглед, изгледало разумљиво због штете коју су претрпеле и због непоузданости појединих арапских савезника. Ипак, стратешки би то, према овој анализи, била катастрофа.
Иран је, упркос ударима које је претрпео, показао да може да нанесе озбиљну штету заливским државама и америчкој инфраструктури. Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати могу покушати да заобиђу Ормуски мореуз новим нафтоводима, али би и ти правци остали рањиви на ракете и дронове.
Аутори упозоравају да је иранска офанзивна способност у неким аспектима показала већу ефикасност од заједничке противваздушне одбране заливских монархија и Сједињених Америчких Држава. Ако Вашингтон не може брзо и у довољном броју да обезбеди системе за пресретање, поверење арапских савезника могло би да се уруши.
Посебно се критикује Трампова политика, јер је од 2019. године више пута показала да нападе на арапске савезнике не третира као довољан разлог за амерички рат. Национална одбрамбена стратегија из 2026. године, која наглашава да регионални савезници треба да преузму главну одговорност за одбрану од Ирана, у анализи се тумачи као сигнал америчке непоузданости.
Ипак, оно мало кредибилитета које је Вашингтону остало на Блиском истоку зависи управо од спремности да задржи базе у Заливу и Ираку, чак и ако то значи да су америчке снаге изложене опасности.
Ако Трампова администрација није спремна да војно добије рат за Ормуски мореуз, онда мора барем да спречи да амерички неуспех прерасте у регионални, па и глобални пораз.
Први корак, према овој анализи, мора бити јасна порука да америчке базе у најопаснијим деловима Блиског истока остају тамо где јесу.
Иран има дубоке унутрашње проблеме, а Вашингтон, уместо повлачења, треба да задржи позиције и сачека да ти проблеми ослабе Техеран.
