На данашњи дан пре 35 година – 9. марта 1991. у Београду су одржане прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића у организацији тада најјаче опозиционе странке, Српског покрета обнове, а власт је одговорила репресијом.
Била је то побуна и против власти и против уређивачке политике тадашње Радио-Телевизије Београд (РТБ) која је била необјективна, ратнохушкачка и пуна оптужби, лажи и вређања опозиције.
Та телевизија је називана “ТВ Бастиља” јер била главно пропагандно упориште Милошевићевог режима, те су учесници протеста захтевали смењивање њених челних људи.
На демонстрацијама, по тадашњим проценама, било је око 100.000 људи из свих делова Србије, упркос покушајима полиције да спречи улазак у Београд.
Демонстранти су тражили смењивање генералног директора РТБ Душана Митевића и уредника Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова.
Власти и прорежимски медији су присталице опозиције називали “снагама хаоса и безумља”, вређали их и лажно оптуживали.
Забрана окупљања, јаке снаге полиције, употреба сузавца, гумене, али и бојеве муниције, пребијање демонстраната били су начин на који се Милошевићев режим обрачунавао са неистомишљеницима.
Полиција је покушавала да растера грађане, на почетку с Трга Републике, и уз помоћ водених топова сузавца и коњице, а сукоби су се потом проширили по околним улицама.
Групе демонстраната пружале су отпор и узвраћале каменицама, моткама и шипкама као и свим другим што је могло да се одломи из паркова или нађе на улици.
Власт је на улице током вечери извела и тенкове.
У сукобу демонстраната и полиције, по наводима медија, било је повређено више од 200 људи, а погинули су тада седамнаестогодишњак Бранивоје Милиновић и полицајац Недељко Косовић.
Милиновић је убијен полицијским метком недалеко од раскрснице “Лондон”, а полицајац Косовић је, како је тада писано, пошто се у општем метежу одвојио од колега, пао с бетонског зида високог око два метра, код “Београђанке”, и погинуо.
Током демонстрација ухапшен је тадашњи председник Српског покрета обнове Вук Драшковић и забрањен је рад про-опозиционих медија Телевизија Студио Б и Радио Б92.
Као одговор на репресију, 10. марта студенти су кренули из Студентског града и заузели плато крај Теразијске чесме и тако је, по наводима хроничара, почела “Плишана револуција”.
После неколико дана протеста захтеви студената су усвојени, руководство РТБ је смењено, а Драшковић је пуштен из затвора.
Такође, министар полиције Радмило Богдановић поднео је оставку, а Радио Б92 и Студио Б су наставили рад.
Београд је тих дана био у жижи пажње страних медији, а светски позната, као симбол побуне, постала је фотографија Драгане Милојевић Срдић (1950-2010) која је 9. марта с три подигнута прста стала испред полицијског воденог топа док је ударају млазеви. Снимио ју је Пеђа Митић, фоторепортер тадашњег дневника Борба.
Иако није постигао никакве конкретне резултате, Деветомартовски протест је постао симбол борбе против режима Слободана Милошевића.
(БЕТА)
