У наставку преносимо ауторски текст Александра Павића, политиколога, посланика у Скупштини Републике Србије и члана покрета “Ми, снага народа” који је објављен у Политици:
Трећа декада фебруара доноси две битне годишњице по мир не само у Украјини и Русији, него и у Европи као целини: годишњицу кулминације Евромајдана, која је резултирала сменом легално изабраног председника Украјине Виктора Јануковича (22. фебруар 2014) и годишњицу почетка Специјалне војне операције Руске Федерације у Украјини (24. фебруар 2022).
Увек изнова вреди постављати питање: Да ли је све морало да буде тако? Да ли су насилна смена власти и рат у Украјини били неминовни? Да ли је морало да страда толико људи, да ли је континент морао да буде доведен на ивицу нуклеарног рата?
Амбијент на европском континенту – и, уопште, глобално – после пада Берлинског зида представљао је плодно тло за Фукујамину тезу о „крају историје”, исту ону коју је Марко Рубио недавно у Минхену у ретроспективи окарактерисао као „опасну заблуду”. Тада, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века, многи у свету сматрали су да могу оправдано да одахну: деловало је као да је коначно укинута блоковска подела света, да је – упрошћено – капиталистички Запад однео несумњиву победу над комунистичким Истоком, да су све идеолошке дебате завршене и да је јасно да сви треба да се крећу ка победничком моделу друштва, тзв. либералној демократији. То је била суштина најављеног „краја историје”.
И стварно, ко је, поготово у то релативно оптимистично доба, могао да има ишта против апстрактних идеја о пуном развијању разноразних слобода – избора, тржишта, животног стила – које је та чувена либерална демократија „само” требало да институционализује?
Уз то су од стране победничког Запада Горбачову дата обећања да се НАТО неће ширити „ни педаљ на исток”, у замену за давање зеленог светла за мирно уједињење Немачке. Малтене идила, рај на земљи у најави. Али… знамо како се то завршило. И, може се рећи без увијања, управо зато смо данас приморани размишљамо о ове две кобне украјинске годишњице. Док сам концепт „краја историје” делује дечје наивно.
У свему томе, не треба заборавити да је најважнија успутна станица ка данашњој украјинској катастрофи била СФРЈ, односно њен крвави распад или разбијање. Јер управо је преко разбијања Југославије НАТО нашао свој први и најважнији разлог – боље рећи изговор – прво за опстанак, а потом и за ширење.
Уместо искреног покушаја да се победничка „либерална демократија” у свом пуном сјају прикаже у пракси – западне демократије, предвођене за реванш осокољеном Немачком, муњевито су се вратиле старим навикама – неоколонијалној ароганцији и играма нулте суме. Једностраним признањем Словеније и Хрватске, а мало касније и Босне и Херцеговине, цинично је озакоњен сецесионистички импулс на штету Повеље УН, уз истовремено лицемерно позивање на поштовање територијалног интегритета не једне међународно признате земље већ републичких граница које су цртали до јуче омражени комунистички режими (не само у СФРЈ већ и у СССР-у).
Нашавши формални разлог за опстанак НАТО-а, није било тешко победничким западним елитама, на челу с америчким, да пронађу и разлоге за његово ширење. И то упркос јавном противљењу многих старих, угледних хладноратовских ратника који су сматрали да су разлози за постојање блоковских војних алијанси нестали упоредо с нестанком идеолошких хладноратовских блокова. Ево шта је можда најпознатији од њих, амерички дипломата Џорџ Кенан, иначе и бивши амбасадор САД у СФРЈ, написао у „Њујорк тајмсу” 1998. о одлуци о проширењу НАТО-а:
„Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења амерички оци-оснивачи преврнули би се у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом…”
Агресија НАТО-а против СРЈ 1999. године увелико је упалила аларме за узбуну у Русији. Што због (поновног) бруталног кршења међународног права, што због првог таласа проширења алијансе који је спроведен у предвечерје агресије, пријемом Пољске, Чешке и Мађарске. Неких девет месеци касније, дошло је до смене власти у Кремљу и доласка Владимира Путина.
Али, упркос изразито негативној реакцији руских елита на агресију на нашу земљу, први Путинов импулс био је крајње помирљив – понуда да се Русија прикључи НАТО-у. Међутим, нико на Западу није га удостојио озбиљног одговора, нити чак озбиљног разматрања. Уместо тога, убрзо је лансирана нова агресија – овог пута на Ирак. А годину дана касније и прва обојена револуција у Украјини, када су се чули први озбиљни гласови у Украјини о уласку у НАТО.
Ни Путинова упозорења изнета у чувеном говору у Минхену 2007. године нису нимало утицала на зацртани курс ширења НАТО-а до самих руских граница, што је званично и обзнањено на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. године, закључком да Украјина треба да постане чланица алијансе.
Уосталом, ко је хтео да зна праве амбиције победничког Запада предвођеног САД, могао је да их сазна из још недовољно цитираног писма Вилија Вимера упућеног тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру – чији је Вимер био изасланик на безбедносној конференцији у Братислави крајем априла 2000. године, у којем су пренети разлози које су високи амерички званичници изнели за агресију на нашу земљу као и њихови даљи планови. Кључне тачке су следеће:
4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.”
Шта се од овога није обистинило, односно показало истинитим? А ако неко мисли да је, у нуклеарно доба, довољно потезати неприкосновеност поштовања права сваке државе да суверено доноси одлуке о сопственој безбедности – укључујући и прикључење НАТО-у – нека размисли о томе да ли су САД у октобру 1962. оправдано довеле свет до ивице општег нуклеарног сукоба само да би спречиле размештање совјетских нуклеарних ракета на Куби, неких 150 километара од најјужније тачке континенталних САД.
И нека онда и размисли о правим узроцима рата у Украјини и да ли се тај рат уопште може окончати без отклањања истих…
