Мошти овог светитеља чувају се у Манастиру Острог, месту ходочашћа и за вернике других религија, а култ светитеља раширен је не само у Србији и Црној Гори, већ и широм Балкана.
Рођен је 1610. године као Стојан Јовановић у селу Мркоњићи код Требиња у Херцеговини, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послалиу манастир Завалу, у којем је тада игумановао његов стриц, игуман Серафим.
Службовао је Стојан у многим градовима, од Мостара, преко Херцег Новог и Пљеваља, Мораче, до Оногошта и Бјелопавлића.
Када је одрастао, отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице, где се и замонашио.
Као архијереј, живео је у манастиру Тврдошу све док Турци нису разорили овај манастир, па се преселио у Острог, где је наставио свој подвижнички живот.
Неуморан у молитвама, посту и физичком труду Свети Василије мирно се упокојио 1671. године.
Постоје писмена сведочења да су молитве упућене овом свецу услишене – свако коме је овај светац помогао, приликом следеће посете манастиру записује на папир читаву причу и оставља у Горњем манастиру, а монаси их сакупљају и претварају у књигу.
Бројне легенде сведоче о његовој милости, а једна од њих је и прича о томе да је једном давно са врха Горњег манастира испала беба из колевке. Наиме, мајка је на бедему оставила колевку са бебом, која се преврнула и пала са висине од преко 70 метара. Беба је чудом пронађена жива и здрава у подножју планине.
Они који не верују у ову причу ипак се замисле када чују да је пожар који је избио на планини Острошка греда поштедео оба манастира и оближње капеле.
Такође, постоји и легенда да је за време Другог светског рата изнад Горњег манастира Острог пала бомба која никада није ни експлодирала.
С обзиром на то да велики број људи који обилази ову светињу, посетиоци храма остају да преноће ту како би ујутру могли да присуствују светој литургији. Верници спавају напољу или у конацима.
У манастир долазе људи и других вероисповести, међу којима има и муслимана који пред моштима светог Василија траже спас и исцељење од тешких болести и мука које су их задесиле.
Традиционални дан великог окупљања верника је 12. мај, али и Тројичин дан, када се одржава Велики народни сабор у Острогу.
Светитељу у част подигнуте су и бројне цркве задужбине.
У Београду, у цркви цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, чува се омофор Светог Василија.
Слави се и као крсна слава.
По народном обичајном календару, на овај дан се не раде тешки послови, али ваља да се очисти кућа, како би, верује се, читаве године у дому владали хармонија и мир.
