Српска православна црква (СПЦ) слави Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба.
Према предању, овај светитељ је заштитник слабих, немоћних и оних који су угрожени на било који начин. Рођен је између 275. и 280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.
Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра. Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица Александра је издахнула на путу до места погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године. Посвећени су му многи манастири, међу којима је најпознатији манастир Ђурђеви Ступови.
Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани и други народи. Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и аждаја.
Обичаји и веровања
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Према веровању, на данашњи дан се срећу зима и пролеће. Обичај је да се на овај дан плету венчићи од лековитих трава који се бацају у текућу воду. Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет.
Секу се врбе и онда се оне стављају на куће, а деца углавном долазе увече и скидају те венчиће.
Венац украден са девојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.
Ако је на Ђурђевдан ведро време, биће плодна година, каже старо веровање, а ако пада киша, предстоји сушно лето.
Према народним песмама, на Ђурђевдан су се састајали и хајдуци, па је тако Ђурђевдан хајдучки састанак.
Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима.
Српска православна црква га слави два пута годишње.
Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном календару), а други је пренос моштију и обнављање Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном календару). Ђурђевдан се празновао још у претхришћанском периоду, јер се овај дан одувек везивао за почетак новог годишњег циклуса, буђење и обнову природе, за љубав, радост и нове годишње планове.
