U vremenu ubrzanih geopolitičkih promena, dubokih društvenih podela i krize poverenja u institucije, razgovor sa analitičarima koji nastoje da sagledaju širu sliku predstavlja dragocen uvid u savremeni trenutak. Naš sagovornik pripada krugu autora i komentatora koji svoje delovanje temelje na spoju političke analize, medijskog angažmana i društvene odgovornosti. Povod za ovaj pisani intervju jesu teme koje obeležavaju aktuelni istorijski trenutak — od retrospektive prve godine mandata Donalda Trampa, preko pozicije Srbije u složenim međunarodnim odnosima, do ličnih ambicija, intelektualnih uzora i planova za budućnost. Za naš sajt govori Nikola Jović, politikolog, novinar i politički analitičar.
Kako biste, sa vremenske distance, ocenili prvu godinu mandata Donalda Trampa?
U najkraćem- kao što glasi naslov knjige Majkla Vulfa koja se bavi prvim Trampovim mandatom – “Vatra i bes” . Dakle, nije se mnogo toga promenilo. Prva godina je obeležena “šamaranjem” i disciplinovanjem evropskih saveznika (počev od Vensovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, pa tretmana koji je imao Zelenski u Beloj kući…), stani-kreni odnosom prema Rusiji i ratu u Ukrajini (od ljubavi do mržnje što bi se reklo) te pokušaju da se “dogovori” sa Putinom na Aljasci (da li je i šta dogovoreno videćemo u budućnosti na osnovu delovanja minimum ove dve države), glumljenja mirotvorca i sprečavanjem/okončavanjem ratova koji nisu ni započeli (poput nekakvog rata Srbije i tzv. Kosova), kao i nekih za koje nije jasno ni kako bi se tačno vodili (poput rata Albanije i Azerbejdžana, gaf svakako, ali jasan pokazatelj kako se Tramp razbacuje imenima država kao epitetima). I za kraj, naravno, povratak staroj-novoj ljubavi; Venecueli i Grenlandu. Madura je, zaista, “impresivno” brzo i lako rešio, što i nije toliko čudno uzev u obzir to da je malo ko unutar same zemlje hteo da ga brani, te višemesečnu blokadu i izolaciju zemlje koju je sprovodila američka mornarica, te intenzivno delovanje njihove obaveštajne mreže unutar zemlje na potkupljivanju činovnika iz vojske i administracije te aktiviranju starih narko veza iz perioda nastanka “Kartela Sunca” (koji je projekat CIA naravno) i ko zna čega drugog sve ne. “Ćutanje” (odsustvo ozbiljnije reakcije) Rusije i Kine (pre svega) na ovaj čin je blago rečeno čudno, ali i indikativno. Što se tiče Grenlanda, poenta je da SAD imaju faktičku kontrolu nad ostrvom (kao što imaju, poređenja radi, nad Kosovom i Metohijom), a ne da ga u potpunosti integrišu u sastav SAD (mada ni to nije isključeno). Zato Tramp i kreće sa “maksimalističkim” pristupom i medijskom pompom (uzećemo Grenland itd.) da bi uplašio saveznike (vazale faktički) i naterao ih da se “nađu na pola puta” ; da oni pristanu “samo” na pojačano američko vojno prisustvo na ostrvu a ne na punu aneksiju Grenlanda. Na to se svodi priča na kraju dana, dobiće ono što su naumili, na jedan ili na drugi način. Dakle to je ukratko prva godina Trampovog drugog mandata- puno toga započetog, mnogo više retorike nego akcije a pitanje je šta će uspešno završiti i “zatvoriti” na američku korist do kraja mandata.
U kom momentu se danas nalazi spoljna politika Srbije?
Haotičnom i, blago rečeno, katastrofalnom. Iako nismo živeli u tom periodu, verujem da možemo da se poistovetimo sa iole mislećim ljudima iz perioda pred kraj Hladnog rata i raspad SFRJ koji su gledali “vetar promene” na svetskom nivou i nastanak novih kretanja paralelno sa gledanjem idiotizma i nemoći rukovodst(a)va SFRJ da se adekvatno postave i reaguju na to, te smo tako od svih mogućih rešenja dobili ono najgore- tragični raspad zemlje, građanski rat i sve drugo što je došlo u paketu, ne mogavši to da spreče na bilo koji način iako su odavno videli gde to sve vodi u konačnici. Pritom, tu ne aboliram ni u najmanjoj meri delovanje stranog faktora, već samo apostrofiram mogućnost rukovodstva da anticipira određene promene i u datom manevarskom prostoru (koji je mali ali svakako postojeći) pametnije povuče neke poteze i tako sačuva i zemlju i narod (u najvećoj mogućoj meri) od toga da nam drugi u potpunosti kroje sudbinu, kapu, zemlju i granice a da mi ne znamo gde idemo, šta hoćemo i da se (tipično srpski nažalost) svađamo međusobno i delimo u nekoliko kolona. Zašto ovo govorim? Zato što nažalost vidim sličnu situaciju i danas. Pada neki novi “Berlinski zid” a mi imamo ponovu imamo nesposobnu i “nesnađenu” (i uopšteno goru) vlast nego tada kada je prošli padao. Samo što je danas još gore jer danas, posredstvom Interneta, i “običan građanin” može da vidi krupne geopolitičke promene u Evropi i svetu i shodno tome da vidi slepilo i ordinarnu glupost našeg (nažalost i dalje) državnog vrha koje ide kontra tih tendencija i vezuje našu sudbinu za gubitničku i pogrešnu stranu. Kako drugačije objasniti trčanje u Davos kad i same SAD “ponižavaju” taj Davos i okreću se drugim formama saradnje? Kako drugačije objasniti istrajavanje “na evropskom putu” kada ne samo od tog evropskog puta, nego vrlo verovatno ni od same EU, u narednim godinama neće biti ništa (makar na način na koji je bilo do sada)? Iracionalno postupanje po pitanju NIS-a, gde istovremeno “izvrdavamo” i Ruse i Amerikance (zato što smo pametni) a na korist EU, da bi na kraju opet završili “kratkih rukava” , kako to razuman čovek da objasni i razume nego kao geopolitičko slepilo i glupost? Uvoženje desetina hiljada stranih radnika po receptu država članica EU (koje se zbog toga, između ostalog, raspadaju iznutra) u trenutku kada SAD (ali i Rusija te mnogi drugi) pokreću opsežne aktivnosti preispitivanja i revidiranja politike “otvorenih granica” i maltene nekontrolisanog uvoza hiljada ljudi? Kako objasniti to da se Afrika u dobroj meri “dekolonizuje” a mi ovde crvenim tepihom dočekujemo iste one koje daleko više “zaostale” države od nas naglavačke izbacuju? Ko je tu zapravo onda “zaostao” ? Da ne nabrajam dalje. Da imamo iole srpsku vlast ona bi zauzela jasan stav; srpski interesi na prvom mestu, saradnja sa svima u najvećoj mogućoj meri ( ali ne po cenu naših vitalnih interesa, granica se mora znati i poštovati), ne spuštanje glave ni pred kim. Ko sebe ne poštuje, neće ga ni drugi poštovati. Ko očekuje da će samoponižavanjem da se sačuva, pored dostojanstva će izgubiti i sve drugo. Samo onaj ko drži do sebe će u nemilosrdnom svetu međunarodnih odnosa preživeti i opstati.
Gde biste svrstali sebe na političkom kompasu?
Ne patim previše od tradicionalne podele na levo ili desno, iako sve uzev u obzir više naginjem desnici naravno. Recimo Ernst Jinger, koji važi za “ekstremnog desničara” (što bi se današnjim rečnikom reklo) je govorio: „Ne stojim ni desno ni levo — stojim ispred.“ / „Ne dopada mi se da me svrstavaju ni u desnicu ni u levicu; te kategorije su suviše grube za ono što mislim i pišem.“ / „Kada me pitaju da li sam levica ili desnica, to je kao da me pitaju da li više volim levu ili desnu stranu svog tela.“ Dakle- ne robovati po svaku cenu formi, ako se ona u nekim segmentima kosi sa suštinom. Suština je važnija od forme. Formom dolazimo do suštine, a ne obrnuto. Ako kao narod imamo usaglašene nacionalne interese oni će “transcendirati” sve ideološke, (geo)političke pa čak i državne promene jer ćemo uvek, nevezano za okolnosti, stremiti istim ciljevima samo možda na drugačiji način. U tome leži ključ uspeha- u kontinuitetu. I nema u tom smislu potrebe da se “ugledamo” na neke daleke narode- dovoljno je pogledati naše komšije koji su sa nama kroz sve Jugoslavije prošli vešto glumeći i Jugoslovene i komuniste i sve drugo a da su za sav taj period ostali verni sinovi svoje nacije i ideje nezavisnosti svojih država, što su na kraju i dobili, te za razliku od nas koji smo bili podeljeni u više kolona, daleko bolje prošli u toj “ostavinskoj raspravi” (dovoljno je videti ko je šta uneo u prvu Jugoslaviju 1918. godine a ko je šta izneo 1991. godine). Međutim, ako bih morao da se izjasnim, ono predubeđenje koje mi “najbolje” stoji, to je srpski rodoljub, patriota i suverenista. To u osnovi podrazumeva jako utemeljenje u našem identitetu kome je osnova naravno pravoslavna vera i njeno autentično srpsko duhovno i kulturno tumačenje u vidu – svetosavlja. I zaista, sažimajući u jednoj reči ovo što sam prethodno naveo, kada bi svako od nas ne samo za sebe rekao “ja sam svetosavac” , nego to zaista i bio, gde bi nam bio kraj. Jer u to određenje verujem staje sve. Jer je Sveti Sava bio i moderan i vanvremenski, i hrabar i mudar, i Srbin i čovek svetskih razmera (istinski “kosmopolita”) koji je umeo i znao sa svima, proslavio, izgradio i unapredio Srbiju i Srbe jer je pre svega proslavljao Boga koji ga je shodno tome nagradio brojnim talentima. Imamo li, na kraju krajeva, boljeg i većeg od njega, a da je našeg imena, na koga bi se ugledali? Ima li i jedan Srbin veći, bolji i značajniji legat od njega?
Koji su mehanizmi društvenog odgovora na uticaj organizacija, analitičara i tink-tenk mreža finansiranih iz inostranstva?
Jednostavno rečeno- imitacija. Na njihovu mrežu NVO, analitičara i tink-tenkova – naša mreža istovetnih organizacionih formi. Nema potrebe da izmišljamo toplu vodu, prekopiramo postojeće forme delovanja- hardver, ubacimo srpski softer i – rabotamo. Njima je “lakše” jer imaju “samo” novac, logistiku i svaku vrstu pomoći od najmoćnijih država sveta, nama je “teže” jer imamo sve sem toga. Ali ne treba očajavati i padati u depresiju zbog toga. Lakše ćemo mi da nadomestimo naš finansijski i svaki drugi nedostatak, nego što će oni činjenicu da je njihova priča samo ljuštura, naručena, lažna, isfabrikovana i da je “ne pije” ni nekoliko procenata ljudi u Srbiji. Dok ovo što mi zastupamo, ugrubo govoreći, može da potpiše otprilike 80% ljudi u Srbiji. Dakle, svako od nas da vidi za šta je dobar, da se usavršava u tome i potom umrežava i povezuje sa drugima koji slično misle. Ne moramo biti svi ujedinjeni na jednom mestu, u jednu organizaciju – štaviše smatram da to donosi više štete nego koristi ukupno gledano- već da delujemo po “taktici roja” ; sa više strana, svako na svoj način, idemo ka istom cilju. Bilo da treba “sinhronizovano” nešto da “napadamo” ili “branimo” . Zašto ne bismo mi koristili neprijateljeve metode u svoju korist? Zašto bi oni bili pametniji od nas? Dakle to hoću da kažem. Ne manjka nam pametnih ljudi, samo ih treba osposobiti za “inforatovanje” i “pustiti u etar” , naći će već svoje mesto pod Suncem. U odsustvu države (koja nam je faktički uzurpirana što od stranih okupatora što od domaćih dahija), primorani smo na snalaženje, preživljavanje, improvizaciju i druge “gerilske metode”. Ali Bože moj, neće ni to trajati doveka. Jednog dana, Bože zdravlja, kada oslobodimo našu državu, sa ponosom ćemo se sećati ovih dana i sva stečena znanja i iskustva efektivno staviti u odbranu države- samo ovaj put unutar države, a ne “izvan” kako to radimo sada.
Gde se trenutno nalazi bunt u Srbiji?
Ukratko- “Srbija se umirit ne može!” Sve i da se sutra studentski pokret (nesporna okosnica nezadovoljstva i sveoptši predvodnik protesta) u potpunosti “rasformira” , narodno nezadovoljstvo ne bi splasnulo, naprotiv. Vremenom bi se stvorila neka druga organizaciona forma kroz koju bi se izražavao bunt i nezadovoljstvo katastrofalnom i izdajničkom politikom aktuelnog režima. Jer zaista, procesi koje oni sprovode u Srbiji (po diktatu zapadnih zemalja naravno, ali ne treba ni njih kao izvršioce zanemarivati), prete da nas dokrajče u smislu bilo kakvog kapaciteta za postojanje kao država i društvo. Jer i ovo malo države što imamo, što je preteklo i o(p)stalo, preživelo i ratove devedesetih, sankcije, bombardovanje, DOS i sve drugo do danas, preti da nestane. Tu pre svega mislim na neizvesnu sudbinu NIS-a, još više EPS-a, te početak privatizacije svih javnih preduzeća kroz izmenu njihove pravne strukture u AD (akcionarsko društvo) ili DOO (društvo sa ograničenom odgovornošću). Dodajmo tome i planove za izgradnju 40-ak rudnika širom Srbije (gde bi čitava Srbija postala ono što je Istočna Srbija na potezu od Bora do Majdanpeka danas), uvoženje hiljada stranih radnika koji vrlo lako mogu ovde ostati trajno, nastavak “odliva mozgova” iz naše zemlje i uopšteno potpunu ekonomsku, političku, vojnu i bezbednosnu vezanost za zapadni geopolitički faktor (pre svega EU). Ljudi u Srbiji su prepoznali ozbiljnost situacije i zaista je ovo biti ili ne biti momenat. Hoćemo li sačuvati državu i društvo u elementarnom smislu ili ćemo postati Srbija AD u vlasništvu nekog Blekroka u kojoj su nastanjeni neki “ljudi” (bezlična i amorfna biomasa) koji nemaju ni imena, ni porekla, niti bilo kakvih dodirnih tačaka sa onim što se nekad podrazumevalo pod Srbima i Srbijom. Od nas zavisi. Ako se budemo borili možda nešto i bude. Ako ne budemo, sigurno neće biti ništa dobro po nas. Tako da, i ovaj bunt koji traje u proteklih godinu i nešto, ma kakav bio, trenutno je najbolje što imamo jer ne vidim ništa ni na pomolu i vidiku što postoji ili se promalja a da nam obećava iole bolju budućnost od one koja nam je namenjena ako aktuelna vlast nastavi da vodi Srbiju u godinama pred nama. Dakle- ako vam se “sviđa” u opštem smislu priča oko studenata, super, priključite se i pomozite na koji god način možete. Ako vam se ne sviđa, super, više ste nego dobrodošli da napravite nešto drugo ili pokušate na bilo koji drugi način da doprinesete okončanju režima koji će u protivnom okončati sve nas. Sve je bolje od pljuckanja sa strane i kritikovanja u prazno iza ekrana i iz udobnosti sopstvenog doma. Teoretičara u prazno i stručnjaka za sve imamo Bogu hvala i previše, ljudi koji su spremni da se založe i posvedoče u praksi to što propovedaju- nažalost premalo. Dakle pokrenimo se. Što bi rekao Njegoš- “Srpstvuj djelom”.
Da li imate ambicije u formalno-obrazovnom smislu i eventualnoj akademskoj karijeri?
Svakako. Planiram da se čim budem mogao vratim na doktorske studije u Banjoj Luci, koje sam započeo svojevremeno, te da ih uspešno privedem kraju i potrudim da i kroz nauku dam odgovore na neka pitanja savremenog sveta koja me muče te shodno tome i na taj način doprinesem “na polzu otačastva” . Jer ne možemo znati kako da se izborimo sa onim što nas opseda, ako ne znamo sa čim se borimo uopšte i na koji način. A to je, između ostalog, i vezano za ono što planiram da obrazložim u budućem doktoratu i drugim naučnim radovima.
U kom smeru se trenutno kreće Vaš medijski angažman?
Minimizirao sam, gotovo prekinuo, svaki vid medijskog eksponiranja u smislu gostovanja na “tradicionalnim medijima”. Izuzeci su, naravno, poput ovog, kada me neko od prijatelja zamoli da dam intervju za njegovu platformu, tu uvek izađem u susret. Više se sada bavim jačanjem sopstvenog prisustva na mrežama, mojih profila na društvenim mrežama, želeći da ono što objavljujem dođe do što većeg broja ljudi, ne stavljajući sebe u prvi plan već ideje i koncepte koje želim da “posejem” kod ljudi. Planiram u narednom periodu pokretanje svog (u nedostatku bolje reči moraću iskoristiti ovu već krajnje “izlizanu” i “ofucanu” ) podkasta. Opšti koncept već imam u glavi, više je problem adekvatna tehnička realizacija. Jer želim da to bude na ozbiljnom nivou, u skladu sa materijom koju planiram da obrađujem.
Kako komentarišete BRIKS kao političko-ekonomsku platformu?
Ovih dana sam, razmišljajući o aktuelnim zbivanjima, došao do toga da me u nekom smislu podseća na Pokret nesvrstanih. Tu mislim ugrubo, ne govoreći o direktnim poveznicama i kontinuitetu već uopšteno o tom konceptu gde se puno država često sastaje, malo šta dogovori u praksi i onda prvom prilikom neka (svaka?) od njih “zanemari” te dogovorene “opšte principe” i uradi ono što je u njenom partikularnom interesu. Dakle, stvar je vrlo jednostavna- budućnost BRIKS-a će zavisiti od toga hoće li uspeti i u kojoj meri da institucionalizuje svoje postojanje i da prevaziđe unutrašnje antagonizme i postigne jedinstvo tj. da veže države članice u toj meri da one zaista nastupaju na međunarodnoj sceni kao jedan politički činilac, ali stvarno, u praksi, ne samo u teoriji pa da se, kao što rekoh, prvom prilikom zanemari na propisano jedinstvo i svaka okrene sebi i – što nije isključeno- protiv druge države članice iste te organizacije. Tu pre svega mislim na odnose Indije i Kine (dve punopravne članice), ali i Indije i Pakistana (koji je aplicirao za članstvo i veoma je blizak Rusiji), pa čak i Kine i Rusije (koje su sada u dobrim odnosima ali treba biti pošten pa reći da su ti dobri odnosi pre svega plod činjenice da su suočene sa istovetnom pretnjom, šta će biti sutra ako se ispostavi da ta pretnja počne da “jenjava” i onda jedna strana “shvati” da joj je druga veća pretnja nego propisana zajednička pretnja npr.?).
Kako razumete koncept multipolarnosti u savremenom svetu?
Kao činjenicu da trenutno živimo u svetu u kome SAD možda ne mogu da ostvare globalnu hegemoniju i potčine čitav svet sebi, ali su zasigurno i dalje pojedinačno gledano najmoćnija država sveta (u smislu projektovanja moći širom planete) i da i dalje mogu da utiču na dešavanja u svakom delu sveta makar u nekoj meri, često i presudno. Tradicionalna nauka o međunarodnim odnosima to stanje naziva “unimultipolarizam” ; postoji jedna najjača sila, ali ona više ne može sama da kontroliše svet i istovremeno postoji više regionalnih i globalnih sila koje joj pariraju u pojedinim oblastima. Verujem da nije teško složiti se da to u najvećoj meri opisuje stanje koje imamo danas. Budućnost multipolarnosti će zavisiti od dve stavke: daljeg kretanja američkog odnosa prema svetu (veće ili manje angažovanje u svetskim poslovima) i daljeg kretanja glavnih američkih takmaca (veća zajednička saradnja protiv SAD ili izgradnja zasebnih “zona uticaja” i faktička podela moći po principu nekadašnjih evropskih imperija). Jedno je sigurno- povratka na unipolarni momenat neće biti, ostaje samo da se vidi kakav će biti izgled nesporne multipolarnosti ka kojoj idemo. Ne bih isključio ni mogućnost nastanka “regionalnih bezbednosnih kompleksa” , koncepta koji su propisali Beri Buzan i Ole Vever, ali ni nekakvu podelu sveta po Hantingtonovim osnovama ili čak, što je najekstremniji slučaj, prema onoj naznačenoj u Orvelovoj “1984” . Jedno je sigurno- malo šta je sigurno.
Koju biste knjigu preporučili čitaocima koji žele dublje razumevanje geopolitike?
Ako bih morao da izdvojim samo jednu knjigu, neka to bude ova koja me i dalje drži pod utiskom (iako sam je davno pročitao od korica do korica) i kojoj se periodično često vraćam makar na nekoliko stranica da nešto proverim i potvrdim – Vilijam Endgal: Vek rata: anglo-američka naftna politika i Novi svetski poredak. Kome se svidi mogu ga uputiti na obilje sličnih knjiga. Što se kaže- spisak postoji.
Da li se bavite sportom i koliko Vam to znači u svakodnevnom životu?
Naravno. Aktivno se bavim borilačkim veštinama (MMA sa naročitim akcentom na grepling), povremeno idem u teretanu i na trčanje, volim da odem i na neku OCR trku kada mi obaveze dozvoljavaju…sve u svemu, trudim se da živim po maksimi u zdravom telu zdrav u duh. Iliti, po naški- sport, zdravlje, pravoslavlje.
Koji su Vaši ciljevi za 2026. godinu?
Da budem bolja verzija sebe u svakom smislu. Da se trudim da što više doprinesem svojoj porodici, društvu i državi, iliti, da parazfraziram završni deo molitve pre učenja, da moje delovanje bude “našem Tvorcu na slavu, roditeljima na radost, a Crkvi i otadžbini našoj na korist”. Da činim što više dobra a što manje zla, kako sebi tako i drugima. Da što manje vremena gubim na bespotrebne gluposti koje samo odvlače pažnju, a da što korisnije i plodotvornije iskoristim vreme koje nam je svima od Boga dato na dar. To je ideal, naravno, nešto čemu treba uvek stremiti ali nešto što ne možemo uvek ostvariti, jer smo ipak na kraju dana “samo” ljudi. Ali, dok god se držimo Boga i neprestano popravljamo i uspravljamo ka Njemu (što bi rekli savremeni lajfkoučevi “radimo na sebi” ), biće dobro. Dakle, moja poruka svima (pa i meni naravno) za kraj ovog našeg razgovora: ,,Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.” [Iz pisma Vuka Karadžića Đuri Daničiću]
Intervju potpisuje redakcija Geopolitički Puls
