Скуп Српске напредне странке под паролом „Србија, једна породица” у Београду требало је да пошаље поруку јединства, мира и стабилности, али је атмосфера показала дубоку политичку подељеност у земљи.
Док су студенти за Видовдан одржали скуп у Краљеву, власт је у Београду одговорила већ познатим рецептом — масовним окупљањем, државном симболиком, патриотским песмама, организованим доласцима аутобусима из целе Србије и говором председника Александра Вучића.
У фокусу скупа била је Вучићева најава да за неколико недеља одлази у „председничку пензију”, али и порука да ће помоћи својој бившој странци у предстојећој кампањи.
Вучић је окупљенима обећао пристојност и толеранцију, али су се истовремено међу присталицама могле видети и чути поруке које се тешко уклапају у такав позив. Уз скандирање „Ацо, Србине”, на скупу су се појављивали и симболи и поруке које више говоре о радикализацији него о смиривању политичких тензија.
Посетиоцима је био понуђен и симболични „гласачки листић” са петнаест тема, међу којима су били Косово и Метохија, енергетика, екологија, пензије и друга питања. Косово је, судећи по расположењу окупљених, било једна од најчешће помињаних тема, док је подршка Европској унији била далеко мање присутна.
Вучић је у говору инсистирао на државном суверенитету и поручио да не жели да било која страна сила контролише српско небо, без обзира на њену геополитичку тежину.
Ипак, главни утисак скупа није било само политичко обраћање, већ и необична мешавина вашарске и предизборне атмосфере. На температури од 38 степени, људи су се хладили лепезама у бојама српске тробојке, мирис роштиља ширио се улицама, а део посетилаца је догађај доживео и као излет у Београд.
Редови испред ресторана брзе хране и кафића били су готово једнако упечатљиви као и сам политички програм. За многе који су дошли из унутрашњости, велики град и познати међународни ланци били су посебна атракција.
Програм су обележили музичари блиски власти, хорови са патриотским песмама, али и бизарни детаљи попут робота који су играли „Моравац” и техно музике између наступа и говора.
Иако је скуп прошао без већих инцидената, јасно је да један масовни догађај не може да прикрије дубоке политичке поделе у Србији. Напротив, управо је тај скуп показао колико се пароле о јединству разилазе са стварношћу на терену.
На том раскораку између слогана и стварног стања у друштву, по свему судећи, водиће се и наредна политичка кампања. Србију чекају месеци јаких тензија, а порука „једна породица” за сада више личи на покушај политичког маркетинга него на реално стање у земљи.
