Могућност кандидатуре актуелног председника Зорана Милановића на идућим парламентарним изборима поново тресе хрватску јавност. Ако је веровати медијским наводима, Милановић планира своју „независну“ листу 2028. године, преноси “DW”.
Но пре него што се и он сам изјаснио о тако већ названој „Зорановој листи“, јавност су преплавиле реакције осталих политичара, као и медијских коментатора. У том правцу већ данима се грозничаво процењују могући ефекти по резултате које би у том случају оствариле Милановићу формално блиске странке СДП и Можемо.
Истовремено, износе се пројекције резултата десног центра и деснице, од ХДЗ-а до Домовинског покрета и Моста, односно потенцијал Зорана Милановића да „уграби“ део гласова са те стране.
Наводно би их он тада уградио у изборни принос лево-либералне коалиције, али остаје питање да ли би тиме и за себе освојио ону кључну, премијерску позицију.
Такође, спекулише се и с претпоставком да та врста политичке кухиње лако може скончати у фаталним компликацијама, ако се њени виновници некако прерачунају.
Непотребан и штетан циркус
При том се мора имати у виду чињеница да баш СДП – чији је Милановић био лидер и премијер – и њој сродне странке у неколико претходних избора бележе више таквих калкулантских посртаја.
„Ништа позитивно не видим у тој комбинацији, ако је најава уопште веродостојна“, рекао је за ДW политиколог Иван Шибер. Напоменуо је да има негативно мишљење о Милановићу и његовом политичком држању, а које се нарочито потенцира у сукобу председника и хрватског премијера Андреја Пленковића.
„Тиме не изражавам некакву склоност Пленковићу. Напротив, сматрам да ми немамо бољег од Милановића, нажалост. Али сукоб међу њима је често сам себи сврха, као с она два пословична јарца на брвну“, додаје Шибер.
Професор Шибер, који се сматра пиониром модерног политичког маркетинга у Хрватској, о „Зорановој листи“ каже да је у питању „непотребан циркус“. „И штетан, јер ће ослабити СДП, па ће један део гласова узети Милановић, други Можемо, а СДП-у ће остати оно што остане, можда изразито мало. Жао ми је због таквог ризика, ипак је та странка и моје дело, или недело, како хоћете.“
Као алтернативу он предвиђа могућност повратка Милановића на чело СДП-а, што би у унутарстраначком погледу била драстична мера. Тиме би се, наиме, признала позната теза да та странка током последњих десетак година није успела да пронађе новог успешног лидера.
Мртви држе живе за ноге
„Но такав би маневар дефинитивно имао значајне шансе за успех, док овај са независном листом највероватније не би“, сматра Иван Шибер.
На питање о евентуалној програмској разлици између такве независне листе и СДП-а, као и Можемо, наш саговорник реагује бурно: „Мислио сам да озбиљно разговарамо! Па ко ту више води рачуна о програму, већ одавно!?“
Објашњава да су се некада заиста ценили и програмски садржаји, па је тада левица била за опорезивање богатих и социјалне програме, а против милитаризације.
„Молим да ми укажете на било какву релевантну упоредну анализу програма левице и деснице у Хрватској, ако се тиме више ико бави, јер се не баве ни саме странке, осим донекле Можемо, као новија појава“, поентира овај политиколог.
На то га питамо да лоцира остатак разлике која и даље наводно постоји између два политичка пола. Шибер помало резигнирано узвраћа двема речима које у хрватском политичком простору последњих деценија функционишу на нивоу општепознате шифре: „Јасеновац, Блајбург.“
Сва јавно потенцирана политичка питања у Хрватској, дакле, сведена су на ту опреку, као да ништа друго не постоји, или је садржано у томе.
Но пре ће бити да се тиме заклањају реални друштвени проблеми данашњице, без обзира на то што се део њих свакако може читати у кључу супротности као што су „фашизам или антифашизам“ и „конзервативно или либерално“.
Иван Шибер је мишљења да је Хрватска талац прошлости и њене ревизионистичке интерпретације којој се не види краја: „Мртви држе живе за ноге, као што је то рекао Карл Маркс.“
Ескападе и балони
Политички аналитичар Јарослав Пецник, и сам некадашњи политичар, међутим, склон је претпоставци да се иза вести о „Зорановој листи“ крије договор председника земље и председника СДП Синише Хајдаша Дончића.
Разлог томе би могао бити утисак да се ХДЗ фокусирао на загребачког градоначелника Томислава Томашевића из странке Можемо као прво лице опозиције. Тако би афирмација Милановића као опозиционара и СДП-овца била порука не само ХДЗ-у, него и коалиционим партнерима на левом центру.
„Милановић је ионако склон ескападама“, наставио је Пецник, „па је зацело и ово још нека врста пробног балона. Таква је склоност уједно Милановићева предност и мана, али ваља знати да он неће одрађивати посао за друге. Ако се на крају укључи, хтеће да буде премијерски кандидат. А то ће се ломити преко целе те левице.“
Поврх свега, овај аналитичар сматра да рана та неслужбена најава Милановићеве кандидатуре служи и одмеравању Пленковићеве снаге.
Пецнику се чини да би на позицијама левог центра могли помишљати да се хрватски премијер и председник ХДЗ-а донекле „потрошио“ услед дуготрајне и турбулентне владавине.
„Но то није једини разлог, јер имамо одмеравање на више страна: интерно у СДП-у, шире у коалицији с Можемо, и споља према ХДЗ-у. Имам утисак да је овај пројекат осмишљен с тим вишеструким циљем. Упада у очи и то да је могућност засебне Милановићеве кандидатуре најављена много пре избора, па имају времена да све још промене“, каже Јарослав Пецник.
