Novi šef Luftvafe, general Holger Nojman, slika je i prilika nemačkog vojnog, političkog i medijskog establišmenta po ratobornosti, kratkovidosti i čistoj mržnji prema Rusiji.
Malo ko se još seća “afere taurus” iz marta 2024, kada je tadašnji komandant nemačkog ratnog vazduhoplovstva Ingo Gerharc sa podređenima amaterski razmenio niz poruka o sumanutom i detinjastom planu za napad na Rusiju nemačkim raketama preko Ukrajine.
Nažalost, Nojman nije ispao ništa bolji, piše za RT internešenel Tarik Siril Amar, nemački istoričar i profesor na univerzitetu Koč u Istanbulu.
U nedavnom intervjuu za britanski “Telegraf”, Nojman je izjavio da je Luftvafe spremna da već danas napadne Rusiju. Sa tipično nemačkim optimizmom, koji bi neki s pravom nazvali fatalnom arogancijom, Nojman je predvideo da bi takav napad bio “razoran”.
Na spisku Nojmanovih ciljeva iz snova su Kalinjingrad, poluostrvo Kola, Crno More, Sankt Peterburg i Moskva. Suvišno je reći da bi bilo šta od toga garantovalo brzu i snažnu rusku odmazdu.
Ono jeste da je Nojman svoje puste snove uslovio “ruskim napadom na NATO”, ali teško da će bilo ko nasesti na taj retorički trik. Naime, ta priča “verujte nam, mi samo želimo da se branimo i sprečimo druge da nas napadnu” je stari trik svakog agresora, ali i izgovor koji je Nemačka bukvalno upotrebila da započne dva svetska rata za manje od 30 godina.
Na prvoj godini politikologije se predaje koncept “bezbednosne dileme”: kada se jedna država naoružava s namerom da se brani, njen potencijalni neprijatelj može to da shvati kao pripremu za napad. Nemogućnost da se na histerični i kontraproduktivni nemački militarizam gleda očima drugih nije svojstvena samo Nojmanu, nego i celom rukovodstvu u Berlinu.
Najveći problem sa Nojmanovom izjavom je njen ekstremizam. Kada nemački oficir kaže da je Nemačka članica NATO i da će ispuniti svoje obaveze, u tome nema ništa sporno, čak i ako se ne slažete sa postojanjem NATO i preuzetim obavezama.
Međutim, famozni Član 5 Severoatlantskog ugovora uopšte ne podrazumeva ovako sumanuti odgovor kakav Nojmanu odmah pada na pamet. On samo kaže da će sve članice NATO smatrati napad na jednu napadom na sve i odlučiti kakve mere treba da preduzmu da bi pomogli napadnutoj strani. Vojna sila je samo jedna od tih mera, i to ne automatska ili jedina dozvoljena.
Tim gore po Nojmana, on bi da odmah krene lestvicom eskalacije, bez razmišljanja. Spreman je da se “bori još večeras”, što je glupa parola trenutno u modi kod NATO-Nemaca, i to “svime što imamo”. Drugim rečima, od nula do sto za sekundu, od lošeg do najgoreg, pravac do nuklearne katastrofe brže nego što ćete reći “javol”!
Ovo je retorika nedoraslih i neodgovornih. I to ne važi samo za Nojmana, već i za njegovog šefa Borisa Pistorijusa, vladu u Berlinu, ali i veći deo “elite” na čelu NATO i EU.
Nojmanovu nesmotrenost, blago rečeno, posebno podvlači činjenica da je o svojoj fiks-ideji govorio pred godišnjicu napada nacističke Nemačke na SSSR 1941. godine. Ili je možda, da sve bude još gore, to uradio namerno?
Nažalost, šef Luftvafe je samo tipičan primer kratkovidosti, ratobornosti i čiste mržnje prema Rusiji u nemačkom vojnom, političkom i medijskom establišmentu.
Uzmimo za primer fotografiju koju je ukrajinski ministar odbrane Mihail Fjodorov nedavno podelio na društvenim mrežama, na kojoj Pistorijus s odobravanjem gleda na ekran njegovog telefona, na kojem su navodno slike posledica ukrajinskog udara dronovima na Moskvu. Zašto bi se nemački ministar odbrane ponašao kao provincijski direktor škole koji hvali domaći zadatak svog omiljenog učenika, osim ako budućnost odnosa Nemačke i Rusije ne vidi isključivo kao otvoreni rat.
Pitanje koje se postavlja samo po sebi je da li nemačko vojno i političko rukovodstvo na sukob u Ukrajini gleda kao način da se “osveti” za totalni poraz svojih dedova 1945.
Doduše, nije sve baš toliko crno. Nojmanov istup su osudili političari iz redova levičarske opozicione stranke BSV, kao i desničarske AfD. Bivši komandant nemačke ratne mornarice, admiral Kaj-Ahim Šonbah je takođe upozorio da Nemačka tumara u sukob sa Rusijom i pozvao na povratak diplomatije.
Problem je što Berlin za sada istrajava na militarističkom kursu, zaključuje Amar.
