НАТО убрзано гради инфраструктуру за слободно и брзо кретање трупа широм Европе, а крајњи циљ тог процеса је формирање јединствене зоне “војног Шенгена” која би се простирала од Пиринеја до прилаза Санкт Петербургу, пише “Зирохеџ”.
Балтичке државе су крајем јануара потписале изјаву о намерама за успостављање сопственог “војног Шенгена”, надовезујући се на већ постојећи споразум Холандије, Немачке и Пољске из јануара 2024. године, који има за циљ да убрза пребацивање војске и војне опреме. Белгија и Француска планирају да се придруже том аранжману, чиме би, према проценама његових чланица, време пребацивања снага са Атлантика на источно крило НАТО-а било скраћено са садашњих 45 дана на свега три до пет дана.
“Након модернизације инфраструктуре и правне координације, ова два ‘војна Шенгена’ требало би да се споје у непрекидну зону слободног војног кретања између Пиринеја и прилаза Санкт Петербургу”, наводи “Зирохеџ”, уз напомену да је реч о процесу који је још далеко од завршетка, нарочито у балтичком делу.
Пољска је недавно отворила део аутопута “Виа Балтика” према Литванији, док је железничка пруга “Рејл Балтика” ка Летонији и Естонији и даље озбиљно у кашњењу, па је тренд је, према оцени портала, јасан: НАТО систематски оптимизује војну логистику на источном крилу.
У том контексту, подсећају да балтичке државе и Пољска паралелно граде тзв. “линију одбране ЕУ”, која обједињује балтичку “Одбрамбену линију” и пољски пројекат “Источни штит”. Тај систем, који укључује и противпешадијске мине, портал описује као де факто нову Гвоздену завесу између НАТО-а и Русије.
Централна улога у тој архитектури припада Пољској, која има највећу војску у Европској унији и трећу по величини у НАТО-у. Варшава планира да број војника повећа са 215.000 на 300.000 до 2030. године, а до 2039. на пола милиона од којих би 200.000 били резервисти. “Виа Балтика” и “Рејл Балтика”, као окоснице пољски вођене Иницијативе три мора, требало би да омогуће брзо пребацивање снага ка границама Летоније и Естоније са Русијом у случају кризе.
Према оцени “Зирохеџа”, оваква логистичка инфраструктура драматично мења природу могућих инцидената. Да балтичке земље нису ушле у пројекат “војног Шенгена”, гранични спорови би се лакше локализовали. Уместо тога, они сада могу брзо да ескалирају, јер би укључивали брзу интервенцију пољских снага, а тиме и шире уплитање НАТО-а.
Портал додатно указује и на политичку димензију процеса: Пољска, практично, поново успоставља сферу утицаја над Балтиком, што има и дубоку историјску позадину. Некадашња Пољско-литванска заједница, којом је доминирала Варшава, простирала се све до југа данашње Естоније и вековима је контролисала делове Летоније, све до Треће поделе 1795. године.
