Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u pisanom odgovoru evropskoj poslanici iz Slovenije Romani Tomc (EPP/SDS) poručila da Komisija neće ponovo razmatrati optužbe na račun komesarke za proširenje Marte Kos i njene navodne saradnje sa nekadašnjom jugoslovenskom tajnom političkom policijom – Udbom. Argument Fon der Lajenove je krajnje bizaran: predmet je već razmatran tokom saslušanja Kosove u Evropskom parlamentu (EP) u vreme kada je bila kandidat, novembra 2024. godine, a tada je negirala ikakvu saradnju sa slovenačkom i jugoslovenskom tajnom policijom.
Za Fon der Lajenovu je to kraj priče. Samo što to nikako nije kraj priče.
Marta 2026. godine je slovenački publicista i istraživač prašnjavih arhiva Igor Omerza objavio knjigu “Komesarka” u kojoj je uz obilje arhivskog materijala dokumentovao da je UDBA Martu Kos registrovala u svojim spisima u dve odvojene kategorije – isprva kao izvor tajne policije sa kodnim imenom Tara, a kasnije i kao saradnicu pod šifrom “Blanka”.
Nije, dakle, po sredi jedan uzgred zabeležen susret, nego dva kvalitativno različita statusa (cinkaroša i špijuna) u hijerarhiji UDBE, koje je sama tajna policija precizno razlikovala. Izvor je bio onaj koji neformalno raportira, a saradnica je bila osoba koja je za tajnu političku policiju formalno vezana i radi za nju. Omerza je knjigu, potkovanu sa mnoštvom dokumenata, predstavio marta ove godine čak i u Evropskom parlamentu u Strazburu, gde je promociju organizovala upravo evroposlanica Romana Tomc.
I tu dolazimo do prvog apsurda pod pokroviteljstvom visoke briselske birokratije.
Evropska komisija ne reaguje na knjigu koja je izašla posle saslušanja Kosove u EP i koja iznosi nova, kompromitujuća otkrića. Komisija se u odbranu Kosove poziva na saslušanje koje se dogodilo pre nego što su ti dokumenti isplivali u javnost. Drugim rečima: ako je komesarka Marta Kos lagala novembra 2024. – što Omerza dokazuje i dokumentuje arhivskom građom – Komisija to ignoriše, pozivajući se na njenu lažnu izjavu kao dovoljan dokaz da laž ne postoji. Tautologija, umesto odgovora. Tomčeva je s pravom uzvratila da je reč o “arogantnom i praznom odgovoru” Komisije.
Još rečitiji je geopolitički kontekst koji Brisel uporno previđa. Glavnina udbaških arhiva, koji bi mogli da konačno raščiste ovo pitanje, ne nalazi se u Ljubljani već u Beogradu, gde je delovala savezna UDBA. Tomčeva je baš to istakla, pitajući Fon der Lajenovu da li bi eventualna nova otkrića iz beogradskih arhiva mogla da utiču na kredibilitet i rad komesarke za proširenje. Srbija je, naime, kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a na komesarku koja vodi taj postupak proširenja i pregovore sa službenim Beogradom, u beogradskim arhivima navodno vreba građa koja bi mogla da otkrije dimenzije njenog delovanja pod komandom Udbe.
Sukob interesa je očigledan: osobi, koja nadgleda pregovore, lično savršeno odgovara da dosijei o njoj ostanu zapečaćeni. Brisel se pravi da taj problem ne vidi.
Treći element, za koji se zvanična Evropska unija pravi da je gluva, nema i slepa, jeste priroda organizacije o kojoj je ovde reč. UDBA nije bila obična obaveštajna služba kakvu poznaju demokratske države. Kao što upozorava i Omerza, UDBA je bila politička policija – organ koji nije branio državu od kriminalaca, terorista ili nasilnog rušenja ustavnog poretka, već je štitio elitno političko i državno rukovodstvo. UDBA je uhodila disidente, prisluškivala emigraciju, organizovala likvidacije političkih protivnika u inostranstvu… Po metodama, organizaciji i učincima bila je bliža istočnonemačkom Štaziju nego bilo kojoj zapadnoj obaveštajnoj službi.
Ironija je htela da je na to u jednom od svojih najburnijih ispada upozorio upravo Ilon Mask.
Pošto je Evropska komisija decembra 2025. godine njegovoj platformi Iks izrekla globu tešku 120 miliona evra zbog kršenja Akta o digitalnim uslugama, Mask je u besu komesarke i komesare EU posprdno nazvao “Štazi komesarima”, upotrebivši taj izraz kao opštu oznaku za represivnu političku policiju. Usput je, nehotice, pogodio sličnu instituciju kojoj je služila jedna od komesarki – slovenačka. Razlika je samo geografska: Štazi je bio istočnonemački, UDBA jugoslovenska. Tipologija je, međutim, ista.
U ovu ionako za Brisel neugodnu političku aferu sada se umešao i nov element.
Janez Janša, izabran 22. maja ove godine za predsednika nove slovenačke vlade, još uoči izbora održanih marta najavio je da će zahtevati opoziv Marte Kos uz obrazloženje da je “uhvaćena u debeloj laži i da će zato morati da podnese ostavku ili će biti smenjena”.
Ljubljanski mediji su proteklih dana utvrdili, povodom zaštitničkog kišobrana za Martu Kos od strane Fon der Lajenove, da se Janšina namera mnogima zaista dopala, ali da nije izvodljiva jer opoziv evropske komesarke ne spada u nadležnost predsednika vlade države članice.
Komesari nakon imenovanja više ne predstavljaju svoju maticu, već Uniju kao celinu, i dužni su da deluju nezavisno od uputstava bilo koje vlade. Otuda je komesara moguće smeniti samo na tri načina: njegovom dobrovoljnom ostavkom, kolektivnim glasanjem o nepoverenju celoj Komisiji u Evropskom parlamentu, ili presudom Suda pravde EU u Luksemburgu (član 247 UFEU), a sve to na predlog Saveta ili same Komisije ukoliko je komesar počinio tešku povredu dužnosti ili više ne ispunjava uslove za obavljanje funkcije.
U konkretnom slučaju, Janša može da iznese politički stav vlade i pozove Martu Kos da podnese ostavku, ali ne može da je opozove. Doduše, može da učini nešto drugo: da zahteva da slovenačka vlada – poput prethodne, koja je Kosovu predložila za komesarku – formalno pokrene to pitanje u okviru Saveta i zatraži uvid u građu iz Beograda u okviru bilateralnih razgovora sa Srbijom (što je naročito zanimljivo s obzirom da Srbija pregovara o članstvu upravo sa komesarkom Kos).
Postoji još jedna prečica – da Janšina vlada nadležnom generalnom direktoratu preda dokumentaciju iz knjige “Komesarka”.
Ono što ostaje intrigantno, je pitanje zašto je predsednica Evropske komisije koja u drugim slučajevima ume da pokaže osetljivost po pitanju integriteta (na primer kada je reč o mađarskoj ili slovačkoj vladi) u slučaju Marte Kos podmetnula leđa kako bi odbranila njen lik i delo, uprkos ozbiljnim optužbama da je u mladosti delovala kao doušnica a onda i cinkaroš tajne političke policije?
Odgovor je verovatno mnogo prozaičniji nego što iko očekuje – Marta Kos je izabrana zato što je Fon der Lajenova od Slovenije tražila kandidatkinju ženskog pola, a vlada Roberta Goloba je tu premisu ignorisala i pokušala da joj naturi muškog kandidata. Kada taj potez nije urodio plodom, tadašnji premijer nije imao drugu opciju, jer ukoliko bi Fon der Lajenova precrtala i sledećeg muškog kandidata, to bi značilo da oboje diktiraju promašenu kadrovsku politiku.
A Fon der Lajenova ne trpi poraze.
Tako se sklopio neobičan mozaik: Evropska komisija koja gaji “visoke standarde” prema drugima, milostiva je prema samoj sebi. Politika koja o vrednostima govori sa uzvišene katedre, ali izbegava konsekvence kada sama pogazi sopstvene vrednosti. Poput komesarke zbog za koju briselska vrhuška ne želi da zna je li Marta bila udbaška doušnica Tara ili potkazivačica Blanka.
Srećom da postoje zagrizeni istoričari poput Igora Omerze, inače bi se bez takvih u Briselu mirno spavalo. Ovako im noćne more ne ginu.
