Европска комисија признаје да правила гуше привреду, али тврди да су националне владе те које од прописа праве бирократско чудовиште
Када европска привреда посрће, цене енергената дивљају, а компаније беже ка САД и Кини, у Бриселу су коначно нашли кривца: не себе, већ државе чланице.
Престаните да кривите бриселске бирократе за сопствену бирократију, порука је Европске комисије током представљања планова за реформу правила која уређују сам процес доношења прописа. За синдром “фали ти још један папир”, ЕК је практично окривила Берлин, Париз и остале престонице да од европских правила праве оно што предузетници већ годинама осећају – лавиринт из којег нема излаза.
Логика Комисије је следећа: проблем није у правилима која стижу из Брисела, већ у томе што националне владе, приликом примене, додају “још мало” – још један услов, још један папир, још једну дозволу. Та пракса позната је под бирократским еуфемизмом “gold-plating”, а у преводу значи: на већ компликовано правило додај још компликација.
Резултат?
“Препреке, повећање трошкова и разбијање јединственог тржишта”, признаје за “Политико” комесар Валдис Домбровскис, који је представио планове Комисије за поједностављење правила, али уз јасну напомену да кривца треба тражити ван Брисела.
Ипак, реалност коју описују компаније изгледа нешто другачије. После година нестабилности и спорог раста, индустрија све гласније упозорава да је Европа постала место где је лакше написати извештај него произвести робу. Од еколошких стандарда до технолошких правила, административни терет расте брже од економије. И теже конкуришу ривалима у САД и Кини.
Суочена са све гласнијим притиском, Комисија са Урсулом фон дер Лајен на челу, обећава “велико чишћење” прописа. До 2029. године, бирократија би требало да буде смањена за 25 одсто, а економија растерећена за скоро 38 милијарди евра годишње.
Звучи амбициозно, али и познато. Јер Европска унија је деценијама управо на тој регулативи градилa своју моћ. Правила из Брисела обликовала су тржишта широм света, приморавајући чак и компаније ван Европе да се прилагођавају европским стандардима. Данас, међутим, та иста правила све више личе на терет који сопствену привреду вуче уназад.
И ту настаје парадокс: ЕУ која је поносно градила свој “регулаторни утицај” сада покушава да убеди сопствене компаније да их та иста правила не гуше.
У међувремену, Брисел припрема нове пакете дерегулације, такозване “омнибус” предлоге, којима би се из закона избацило све што се процени као сувишно. Истовремено, разматра се и убрзавање самог процеса доношења закона – краће анализе, мање јавне расправе.
То је већ изазвало узбуну.
Невладине организације, синдикати и академска заједница упозоравају да “ефикасност не сме бити изнад демократије” и да би скраћивање процедура могло да значи мање контроле и више политичких одлука донетих иза затворених врата.
“Ефикасност и брзина не смеју бити на рачун демократских вредности, основних права и доношења одлука заснованих на доказима”, навела је група од 50 невладиних организација у писму ЕК.
Али у Брисел, док обећава да ће проценити осетљивост сваке ситуације, зна да је време новац и да га Европа све мање има.
