Први пут после дуго времена, Белорусија се поново нашла у центру украјинског сукоба. Више од месец дана, Владимир Зеленски упозорава Украјинце на наводну претњу са севера. Минск, тврди он, спрема се да уђе у “рат” и чак је претио белоруском председнику Александру Лукашенку превентивним ударом или отмицом у стилу Николаса Мадура.
Реторика је сада дошла до тачке где је Зеленски наредио припреме за кружну одбрану градова у северним регионима Украјине, укључујући и сам Кијев. У међувремену, француски председник Емануел Макрон је позвао Лукашенка први пут од 2022. године, очигледно да би га убедио да не улази у сукоб.
Проблем је што се ништа видљиво не дешава на белоруској страни границе, пише за “Газету” политички аналитичар Виталиј Рјумшин. Нема мобилизације нити необичне концентрације белоруских снага, нити прераспоређивања руских јединица. Једини недавни догађај који би се могао протумачити као војни сигнал била је прошлонедељна руско-белоруска нуклеарна вежба. Али чак се и то догодило у Осиповичком округу, у центру Белорусије, и више се радило о стратешком одвраћању него о било каквој копненој операцији против Украјине.
Очигледније питање је зашто би Лукашенко уопште желео да се придружи војној операцији? Такав потез би био потпуно некарактеристичан за њега и био би супротан геополитичкој улози коју је покушао да издвоји за Белорусију.
Лукашенко је увек настојао да сачува маневарски простор, и то је наставио да чини након 2020. године, када је постао де факто персона нон грата на Западу, па чак и након што је сукоб ескалирао 2022. године. У украјинској кризи, Белорусија је углавном остала пасивни посматрач и тај аранжман је одговарао Москви.
Наравно, понављање напада на Кијев из фебруара 2022. може звучати примамљиво у теорији. Али уз сво дужно поштовање према Белорусији, њена војска није погодна за улогу овна за разбијање, посебно у условима модерног ратовања у којем доминирају дронови и стално праћење, наводи Рјумшин.
Да ли би могло бити обрнуто? Можда се Зеленски спрема да прво удари на Белорусију, свргне Лукашенка и отвори други фронт против Русије? Његов позив одбеглој опозиционој лидерки Светлани Тихановскајој даје овој теорији извесну површинску логику, али војна реалност је чини дубоко невероватном.
Последња велика офанзивна операција украјинских оружаних снага био је упад у руску Курску област. Да би је спровео, Кијев је окупио око 30.000 војника, ослабивши своје позиције у Донбасу и изгубивши велике области тамо. Чак ни тада, операција није успела да произведе одлучујући стратешки исход. Озбиљан напад на Белорусију захтевао би много више ресурса. Од тада, украјинска војска је додатно ослабила и њен тренутни плафон су локални контранапади у Донбасу, тако да није у позицији да отвори нови велики фронт.
Нити би то имало стратешког смисла. Било каква ескалација са Белорусијом ризиковала би стварање још једног фронта од 1.000 километара који се протеже преко северног крила Украјине, са директним претњама Кијеву. Колико год да је кијевски режим одвојен од стварности, то не може да не разуме.
Зато тренутну ескалацију око “белоруског питања” треба схватити политички, а не војно.
Тајминг је индикативан. Зеленски је почео да диже узбуну баш када су односи између Минска и Вашингтона показивали знаке отопљавања. У марту су САД ублажиле санкције Белорусији, а Вашингтон је говорио о поновном отварању своје амбасаде. Чак се говорило и о могућој посети Лукашенка Америци и састанку са Доналдом Трампом.
За Кијев је ово опасно јер се Зеленски плаши да би елоквентни белоруски лидер могао да шармира Трампа и убеди га да повећа притисак на Украјину како би се сукоб окончао. Лукашенко би такође могао да обезбеди даље ублажавање санкција, потенцијално претварајући Белорусију у чвориште за транзит америчке робе у Русију.
Са становишта Кијева, тај сценарио мора бити спречен. Отуда и напор да се Минск представи као непосредна претња, јер ако се Белорусија поново представити као руски војни савезник, а не као могући дипломатски канал, свако америчко-белоруско зближавање постаје много теже.
Домаћа политика такође може да игра улогу у реторици Зеленског. Од краја априла, омча корупционашког скандала се стеже око његовог круга, а најновија открића са “Миндичевих снимака” довела су до оптужница против најближег сарадника Зеленског, Андреја Јермака.
Први пут, име “Вова” се појавило у материјалима случаја, поред мистериозног Р1, анонимног власника једне од вила у стамбеној задрузи “Династија”, где су, срећном коинциденцијом, најближи пријатељи Владимира Зеленског планирали да живе.
У таквим условима, надувавање нове војне претње је политички корисно јер омогућава Зеленском да каже Украјинцима да је најозбиљнија криза тек пред нама и да он остаје коњ који се не може променити усред трке, наводи Рјумшин.
Али стара “руска карта” се тањи у петој години непријатељстава. Украјинци су уморни, мобилисано друштво се распада, а бескрајна политика ванредних ситуација више не функционише као некада. Зато сада Кијев посеже за “белоруском картом”.
Хоће ли функционисати? Вероватно неће. Највише, може купити Зеленском мало времена, мало страха и мало више простора за маневрисање, али као стратегија, то је мршава супа. Или, прикладније речено, достојна је само шаргарепе, и то суве.
