Ауторска анализа Кита Кларенберга износи тезу да је америчка обавештајна структура током Хладног рата деценијама подстицала украјински национализам као средство слабљења Совјетског Савеза, а да се последице те политике виде и у данашњем сукобу у Украјини.
Повод за текст је нови спор између Кијева и Варшаве, након што је украјински председник Владимир Зеленски једну војну јединицу назвао „Херојима УПА“, по Украјинској устаничкој армији.
Та организација је у Пољској и даље симбол једног од најболнијих поглавља Другог светског рата, због улоге у масовним злочинима над пољским становништвом у Волинији и Галицији.
Додатну осетљивост изазвало је и преношење посмртних остатака Андрија Мељника, једног од истакнутих украјинских националистичких лидера из тог периода, у Кијев, где му је приређена свечаност.
Кларенберг тврди да савремено слављење таквих личности и формација није изолован случај, већ део дуге историјске линије у којој су западне службе користиле украјинске националистичке мреже као инструмент у борби против Москве.
Према наводима из анализе, ЦИА је још крајем четрдесетих и педесетих година радила на томе да подстакне антисовјетска и антируска осећања у Украјини, иако су њени сопствени документи признавали да су тада међу многим Украјинцима постојале слабе националне тензије према Русима.
Аутор посебно истиче да су амерички планери веровали да се могу створити „тачке сукоба“ између Украјинаца и Руса, које би касније могле бити употребљене за изазивање унутрашњих потреса у Совјетском Савезу.
У том контексту помиње се и Микола Лебед, фигура из украјинског националистичког покрета, кога су западне структуре после рата користиле у емигрантским мрежама и пропагандним активностима.
Према анализи, важну улогу имала је организација „Пролог“, формално издавачка кућа у Њујорку, али у документима описивана као структура која је служила за тајне активности и ширење украјинске националистичке идеје.
Кларенберг наводи да је ЦИА подржавала такве активности јер су оне подстицале интелектуални отпор Совјетском Савезу и јачале националистичке струје унутар Украјине.
Посебно се издваја тврдња да су педесетих година из тајне америчке инсталације у Атини емитоване радио-поруке на украјинском језику, намењене становништву Совјетске Украјине, украјинским војницима и антикомунистичком подземљу.
Циљ таквих емисија, према анализи, био је да се подстакну незадовољство, неповерење према совјетској власти, осећај посебног украјинског идентитета и одбојност према Москви.
Аутор тврди да је управо у тим операцијама постављена основа за каснији сукоб два историјска наратива — једног који украјински национализам види као борбу за слободу, и другог који га повезује са колаборацијом, етничким злочинима и западним геополитичким инжењерингом.
У анализи се затим повлачи линија од хладноратовских операција до периода распада Совјетског Савеза, када су западне структуре подржавале поједине украјинске опозиционе и националне покрете.
Кларенберг подсећа и на говор Џорџа Буша Старијег у Кијеву 1991. године, у којем је тадашњи амерички председник упозорио Украјинце на опасност „самоубилачког национализма“ заснованог на етничкој мржњи.
Тај говор је тада изазвао бес украјинских националиста и америчких јастребова, али се у анализи представља као доказ да је и сам Вашингтон у једном тренутку страховао од последица национализма који је претходно подстицао.
Аутор затим повезује те процесе са Мајданом 2014. године, тврдећи да су радикални националистички елементи имали много већу улогу у протестном покрету него што је њихова реална политичка подршка у Украјини показивала.
Према тој интерпретацији, управо су антируске пароле, симболи западноукрајинског национализма и присуство крајње десних група допринели дубоком расцепу у украјинском друштву, посебно у регионима који су историјски били ближи Русији.
Кларенберг закључује да је данашњи рат у Украјини, поред војне и геополитичке димензије, и сукоб супротстављених историјских тумачења.
За Кијев, УПА је симбол отпора Москви и борбе за независност. За Пољску, Русију и део светске јавности, та организација остаје повезана са злочинима, колаборацијом и опасним обликом етничког национализма.
Због тога недавни спор око именовања украјинске јединице не представља само дипломатски инцидент између Украјине и Пољске, већ отвара много дубље питање: ко има право да пише историју, ко одлучује ко су „хероји“, а ко злочинци, и колико су западне службе током Хладног рата допринеле стварању подела које данас горе на истоку Европе.
Ова анализа зато не говори само о прошлости.
Она поставља тезу да се савремена украјинска криза не може разумети без хладноратовске стратегије Запада, улоге емигрантских националистичких мрежа и дугогодишњег настојања да се украјински идентитет политички одвоји од руског света.
Без обзира на то да ли се прихватају сви закључци аутора, текст јасно показује да битка око Украјине није само битка за територију, већ и битка за сећање, идентитет и контролу историјског наратива.
