Nemačka automobilska industrija prolazi kroz duboku krizu, dok se istovremeno otvara mogućnost da se deo njenih fabričkih kapaciteta preusmeri na proizvodnju za potrebe odbrambene industrije.
Američki ekonomista Martin Armstrong ukazuje na plan prema kojem bi Folksvagenova fabrika u Osnabriku mogla da bude pretvorena u centar vojne proizvodnje, uz učešće izraelske kompanije „Rafael advanst difens sistems“.
Fabrika u Osnabriku zapošljava oko 1.800 ljudi, a predloženi aranžman mogao bi da sačuva približno 1.400 radnih mesta. Planovi, međutim, još nisu konačno usvojeni.
Armstrong smatra da takav potez predstavlja mnogo više od pokušaja spasavanja jedne fabrike. Prema njegovoj oceni, Nemačka postepeno pretvara deo industrijskih kapaciteta koji su nekada služili civilnoj privredi u infrastrukturu vojne industrije.
Folksvagen trenutno u Evropi ima kapacitete za proizvodnju približno 500.000 vozila godišnje više nego što može da proda. Kompanija planira velika smanjenja broja zaposlenih i proizvodnih programa, dok se razmatra i budućnost više fabrika u Nemačkoj.
Armstrong navodi da je dobit Folksvagena posle oporezivanja u prvoj polovini 2026. pala za oko 30 odsto. U prvom kvartalu neto dobit smanjena je za 28 odsto, na 1,56 milijardi evra, dok je prodaja u Kini pala za oko 20 odsto usled sve snažnije konkurencije domaćih proizvođača, poput BYD-a.
Istovremeno se pogoršavaju pokazatelji nemačke industrije. Proizvodnja u energetski intenzivnim sektorima pala je za 15,2 odsto od februara 2022. do marta 2026. godine, dok je ukupna industrijska proizvodnja u istom periodu smanjena za 9,5 odsto.
Samo u julu ove godine nemačka industrijska proizvodnja pala je za 1,1 odsto u odnosu na prethodni mesec i bila 1,6 odsto manja nego godinu dana ranije. Proizvodnja automobila zabeležila je mesečni pad od čak 9,2 odsto.
Nemačka privreda prethodno je prošla kroz dve uzastopne godine recesije, 2023. i 2024, dok je tokom 2025. ostvaren rast od svega 0,2 odsto.
Berlin istovremeno planira ogromno povećanje izdvajanja za odbranu. Armstrong navodi da je predviđeno oko 649 milijardi evra vojnih rashoda tokom narednih pet godina, dok bi osnovna izdvajanja za odbranu trebalo postepeno da dostignu oko 3,5 odsto BDP-a.
Pored toga, Nemačka je formirala infrastrukturni fond vredan 500 milijardi evra i ublažila ograničenja zaduživanja kako bi mogla da finansira nove investicije i vojne potrebe.
Armstrong smatra da se na taj način privatna industrijska tražnja sve više zamenjuje državnom potrošnjom.
On ukazuje da će proizvedena raketa, sa stanovišta statistike, povećati BDP isto kao i proizveden automobil, ali da između njih postoji suštinska ekonomska razlika. Automobil godinama služi civilnoj privredi, dok se oružje proizvodi novcem poreskih obveznika da bi bilo potrošeno u ratu.
Prema njegovoj oceni, Nemačka je svoju posleratnu ekonomsku snagu izgradila na jeftinoj energiji, mašinskoj industriji, hemiji, automobilima i izvozu, ali su visoke cene energenata, zatvaranje nuklearnih elektrana, ekološki propisi i gubitak konkurentnosti oslabili taj model.
Poseban pritisak dolazi iz Kine, čiji proizvođači električnih automobila nude vozila po cenama kojima evropske kompanije sve teže mogu da konkurišu.
Armstrong zato smatra da moguće pretvaranje fabrike u Osnabriku nije izdvojen slučaj, već simbol šireg procesa.
„Nemačka ne obnavlja svoje ekonomsko carstvo. Ona skida mašine sa svojih fabričkih linija, zadužuje buduće generacije i priprema proizvodnju za rat“, zaključuje Armstrong.
