Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus izjavio je da „neće svi raspoređeni vojnici biti dobrovoljci“, dok Berlin nastavlja da širi svoje vojno prisustvo u Litvaniji.
Prema oceni Martina Armstronga, ova izjava pokazuje da se Nemačka sve otvorenije priprema za povratak obaveznog vojnog roka.
Godinama je javnosti govoreno da će vojna služba ostati dobrovoljna. Nemačka je 2011. godine suspendovala regrutaciju i predstavljala se kao moderna, miroljubiva država. Sada se, međutim, ponovo govori o obaveznoj registraciji, lekarskim pregledima i mogućnosti da mladi budu prinuđeni na vojnu službu ako broj dobrovoljaca ne bude dovoljan.
Pistorijus je naveo da je cilj da svi koji dolaze u vojsku to učine svojom odlukom, ali je dodao da je moguće da neki ipak neće ići zato što su to sami želeli.
Za Armstronga, to je ključna poruka: vlast prvo govori o dobrovoljnosti, a onda postepeno priprema mehanizme prinude.
On postavlja pitanje koje se u evropskoj politici sve ređe čuje: protiv koga se Nemačka zapravo sprema da ratuje?
Evropski lideri sve češće govore o Rusiji kao da je napad na Berlin pitanje trenutka. Umesto da rešavaju unutrašnje probleme, sve više novca usmeravaju u vojsku, naoružanje i širenje NATO infrastrukture. Nemačka planira da izgradi najjaču konvencionalnu vojnu silu u Evropi.
Armstrong upozorava da vlasti nikada ne počinju odmah sa punom mobilizacijom, jer ne žele da izazovu paniku u javnosti. Najpre se uvodi registracija, zatim medicinski pregledi, zatim „dobrovoljni“ pozivi, a tek potom dolazi pritisak da se praznina popuni obaveznom službom.
Prema njegovoj oceni, infrastruktura za regrutaciju već se gradi pre nego što javnost u potpunosti shvati kuda taj proces vodi.
Posebno je sporno to što se od mladih Evropljana, koji već ne mogu lako da kupe stan, žive pod sve većim poreskim pritiskom i imaju sve manje ekonomskih mogućnosti, sada traži da prihvate i mogućnost odlaska u vojsku.
Političari koji su godinama donosili odluke koje su dovele do geopolitičkih kriza sada teret tih kriza prebacuju na novu generaciju.
Armstrong tvrdi da njegovi modeli već upozoravaju da 2026. godina nosi rizik od paničnog ciklusa, povezanog sa rastom geopolitičkih tenzija i vojne eskalacije. Prema njegovoj proceni, period koji vodi ka 2027. postaje sve opasniji.
Kada vlade počnu da pripremaju stanovništvo za obaveznu službu, to znači da više ne veruju u stabilan mir.
Zato, prema Armstrongu, Nemačka nije samo primer jedne zemlje koja obnavlja vojnu moć. Ona je znak šireg evropskog zaokreta — od obećanja mira ka pripremi za novi veliki sukob.
