Исландски архитекти Арнхилдур Палмадотир и њен син Арнар Скарфединсон развијају футуристичку идеју према којој би се огромне количине лаве настале током вулканских ерупција могле користити као грађевински материјал.
Идеја је настала још 2018. године, након ерупције Холухрауна 2014. и 2015. године, највеће вулканске ерупције на Исланду у последњих 300 година. Архитекте су тада закључиле да се огромне количине растопљене стене које теку кроз пејзаж у одређеном смислу могу посматрати као природни „растопљени бетон“, али без употребе цемента.
Пројекат је поново добио на значају након серије вулканских ерупција у близини рибарског града Гриндавика. Од децембра 2023. године у том подручју забележено је девет ерупција, због којих су становници више пута морали да напуштају своје домове.
Палмадотир и Скарфединсон сматрају да би један велики ток лаве потенцијално могао да обезбеди довољно материјала за изградњу темеља читавог града за свега неколико недеља, уз знатно мањи утицај на климу од производње традиционалног бетона и челика.
Због екстремно високих температура људи не би директно руковали лавом. Уместо тога, предвиђена је употреба робота, 3Д штампања, контролисаног усмеравања токова лаве и посебних комора за хлађење.
Једна од замисли је да се роботи крећу по пољима лаве, прикупљају растопљени материјал и од њега непосредно формирају различите грађевинске структуре. Друга могућност подразумева усмеравање лаве у посебна постројења, где би се притиском и топлотом обликовала у готове грађевинске елементе.
Аутори пројекта истичу да вулкански базалт има особине сличне материјалима који се већ користе у грађевинарству. Посебно указују на стубасти базалт, који је веома чврст и који би, бар теоретски, могао да се користи и као носећи материјал.
Исландска грађевинска индустрија већ је показала интересовање за ову идеју, пре свега због настојања да смањи емисије угљен-диоксида приликом производње грађевинског материјала.
Архитекте, међутим, не очекују да би ова визија могла да буде у потпуности остварена пре отприлике 2150. године.
Пројекат је представљао Исланд на 19. Међународној изложби архитектуре Венецијанског бијенала 2025. године, а његови аутори наводе да је основна идеја да се преиспита начин на који човечанство доживљава вулканске ерупције – не само као природну катастрофу, већ потенцијално и као извор огромне количине употребљивог материјала.
