У страним медијима 19. јуна издвојиле су се три теме: скандал око необјављеног текста Сергеја Лаврова, нове тврдње да се однос снага у Украјини мења и изненадно отказивање разговора САД и Ирана.
Највећу пажњу изазвао је случај текста руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, који је прво био најављен као ексклузиван ауторски текст, а затим у последњем тренутку скинут са објављивања.
Москва је после тога сама објавила текст, у којем је Лавров жестоко напао политику Европске уније према Русији и Украјини.
Према његовој оцени, Европа више не користи дијалог са Москвом као пут ка миру, већ као покриће за наставак подршке Кијеву и припрему нове фазе сукоба.
Лавров тврди да европски лидери желе брзо примирје не зато што им је стало до решења украјинске кризе, већ зато што желе да одложе могући слом украјинске војске.
Према руском тумачењу, следећи корак Запада могао би да буде увођење снага такозване „коалиције вољних“ на територију Украјине, пре свега британских и француских јединица.
У тексту се наглашава да је Европа већ уложила огроман новац у сукоб са Русијом и да до 2030. године планира да достигне пуну војну спремност за могући шири обрачун.
Посебно се указује на ширење НАТО-а на исток, улазак Финске и Шведске у Алијансу, као и покушаје да се под западни утицај додатно увуку Украјина, Молдавија и Јерменија.
Лавров поручује да Русија не одбија разговор ни са ким, али да Москви више није могуће продавати причу о „партнерству“ док европски лидери отворено говоре о стратешком поразу Русије.
Друга важна тема је нова западна теза да „Русија почиње да губи“. У појединим америчким и европским круговима све чешће се тврди да се расположење мења и да Украјина има више адута него што се раније мислило.
Та оцена се ослања на став да Кијев, уз наставак западне помоћи, може да издржи дуже него што је Москва очекивала.
Међутим, руска страна ту тезу одбацује као покушај Запада да сам себе охрабри. У Москви тврде да реално стање на фронту показује супротно: руске снаге настављају напредовање, док украјинска одбрана трпи све већи притисак.
Посебно се наглашава да Кијев, уместо да прихвати политички разговор о узроцима сукоба, наставља ударе по руској територији, укључујући масовне нападе дроновима.
Москва зато оцењује да западне приче о украјинским „картама“ нису одраз стварне снаге Кијева, већ покушај да се настави рат и спречи мир под условима које би Русија сматрала прихватљивим.
Трећа тема односи се на Блиски исток. Изненадно је отказан састанак представника Сједињених Држава и Ирана, који је требало да буде одржан у Швајцарској.
Званично објашњење било је да је пут отказан због непредвидивих логистичких околности, али се у дипломатским круговима све више говори да је прави разлог много озбиљнији — крхко примирје у региону и нови израелски удар на југ Либана.
Вашингтон и Техеран су претходно потписали меморандум који је требало да доведе до прекида војних дејстава, укључујући и Либан. Међутим, израелски потез је поново отворио питање да ли било какав договор може да опстане ако се регионални актери не придржавају исте линије.
Доналд Трамп је после тога поручио да је Америка показала огромну војну моћ и говорио о „безусловној капитулацији“ Ирана.
Ипак, та тврдња делује далеко од реалности. Иран није капитулирао, мореуз није затворен, блокада је укинута, а Техеран је пристао на оно што је и раније тврдио — да не жели нуклеарно оружје.
Све ове теме показују да се свет налази у фази опасног дипломатског хаоса. Европа покушава да ућутка руске аргументе, Запад себе убеђује да Кијев још може да преокрене рат, а Блиски исток поново клизи ка ескалацији упркос причама о миру.
Главна порука је јасна: иза јавних изјава о преговорима, примирју и дипломатским решењима, велики играчи настављају да подижу улог — у Украјини, Европи и на Блиском истоку.
