Европска централна банка наставља припреме за увођење дигиталног евра, а прво потенцијално издавање нове дигиталне валуте планирано је за 2029. годину. Пилот-програм требало би да почне у другој половини 2027. и траје 12 месеци, док је за учешће већ одабрано 36 банака и компанија које пружају платне услуге.
Очекује се да законодавни оквир буде завршен до краја 2026. године. За припрему система предвиђено је око 1,3 милијарде евра, док би оперативни трошкови од 2029. могли да износе око 320 милиона евра годишње.
Економиста Мартин Армстронг, међутим, упозорава да би дигитални евро могао да створи инфраструктуру која би властима у будућности омогућила далеко већу контролу над кретањем новца.
Европска централна банка истиче да дигитални евро неће бити „програмабилни новац“, односно да власти неће моћи да одређују где, када или за шта грађани могу да троше свој новац. Истовремено, систем би требало да омогући такозвана условна плаћања, код којих се трансакција аутоматски извршава тек када се испуне унапред дефинисани услови.
Као пример наводи се куповина преко интернета, где би новац могао да буде резервисан, а продавцу пребачен тек након испоруке робе. Сличан принцип могао би да се користи и код плаћања у зависности од испуњења одређених уговорних обавеза.
Армстронг сматра да управо таква техничка могућност отвара питање шта би се догодило уколико би државе у будућности услове плаћања повезале са пореским обавезама, идентитетом корисника, географском локацијом или другим прописима.
ЕЦБ истовремено тврди да дигитални евро неће заменити готовину, већ ће је допунити. Ипак, трговци који већ прихватају дигитална плаћања могли би да буду обавезни да прихвате и дигитални евро, док би банке имале обавезу да га учине доступним својим клијентима.
За разлику од новца на класичном банковном рачуну, на дигитални евро не би се плаћала камата, а постојало би и ограничење количине коју појединац може да држи. Предвиђен је и такозвани „водопад“ механизам, којим би износ изнад дозвољеног лимита аутоматски био пребациван на повезани банковни рачун.
Једно од најосетљивијих питања биће приватност. ЕЦБ наводи да сама централна банка неће моћи да идентификује кориснике на основу података о плаћањима и да би плаћања ван интернета требало да обезбеде ниво приватности сличан готовини. Код трансакција преко интернета, међутим, учествоваће пружаоци платних услуга који ће моћи да идентификују клијенте у складу са прописима о спречавању прања новца.
Европске институције као један од главних разлога за увођење дигиталног евра наводе потребу за смањењем зависности од америчких платних компанија и јачањем европског монетарног суверенитета.
Армстронг, међутим, сматра да би исти систем који Европи омогућава већу независност од страних платних мрежа могао истовремено да концентрише већу финансијску моћ у институцијама Европске уније.
Он упозорава да комбинација ограничења износа, повезаних банковних рачуна, идентификованих посредника, аутоматизованих трансакција и условних плаћања ствара техничку основу која би, у случају будуће финансијске или дужничке кризе, потенцијално могла бити искоришћена и за контролу кретања капитала.
Према Армстронговој оцени, питање дигиталног евра зато није само технолошко. Он сматра да ће кључно бити ко ће у будућности одређивати правила система и каква ће овлашћења европске институције имати у случају економске, дужничке или геополитичке кризе.
Уколико садашњи план буде реализован, Европа би до 2029. године могла да добије прву дигиталну валуту централне банке доступну становништву широм еврозоне, што би представљало једну од највећих промена европског платног система од увођења самог евра.
