Britanija pokušava da zadrži globalne vojne obaveze u trenutku kada njena ekonomija godinama slabi, a državne finansije sve teže podnose pritisak rastućih troškova.
Prema tekstu Martina Armstronga, ostavka britanskog ministra odbrane Džona Hilija pokazala je da su politička obećanja došla u sudar sa finansijskom realnošću. Hili je u ostavci optužio premijera Kira Starmera i Trezor da ne žele da obezbede sredstva neophodna za odbranu zemlje u vreme sve većih geopolitičkih tenzija.
Armstrong ocenjuje da je ekonomsko stanje Britanije mnogo lošije nego što se u javnosti priznaje. Državni dug premašio je tri biliona funti i iznosi više od 100 odsto BDP-a, dok su kamate na dug postale jedna od najvećih stavki u budžetu. Poresko opterećenje je na najvišem nivou u poslednjih više decenija, ali vlada i dalje ne uspeva da uravnoteži javne finansije.
Spor se, kako se navodi, vodi oko britanskog Plana odbrambenih investicija. Hili je tražio najmanje 18 milijardi funti dodatnog novca za vojsku do 2030. godine, dok su vojni zvaničnici upozorili da će u naredne četiri godine nedostajati čak 28 milijardi funti. Predloženi plan bi, međutim, povećao odbrambenu potrošnju na oko 2,68 odsto BDP-a do 2030. godine, što je ispod onoga što vojni planeri smatraju neophodnim.
Britanija, prema Armstrongu, želi da istovremeno projektuje vojnu moć od istočne Evrope do Bliskog istoka, predvodi inicijative NATO-a na Arktiku, neograničeno podržava Ukrajinu i modernizuje oružane snage. Sve to pokušava da radi dok nosi ogroman teret duga, slabi privredni rast, pad produktivnosti i visoke troškove energije.
U tekstu se ističe da ostavka Hilija otkriva mnogo dublji problem od uobičajenog političkog sukoba. Britanija više ne raspravlja samo o tome koliko želi da troši, već se suočava sa pitanjem koliko uopšte može da priušti.
Armstrong zaključuje da će se s istim problemom suočiti i druge zapadne vlade, jer geopolitičke ambicije na kraju uvek ograničava ekonomska realnost.
