Deset godina posle referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, britanski izvoznici i dalje osećaju posledice odluke koja je obećavala veću slobodu, a mnogim firmama donela više papira, veće troškove i gubitak evropskog tržišta.
Male i srednje kompanije, posebno u prehrambenoj industriji, našle su se među najteže pogođenima. Ono što je nekada bilo jednostavno slanje robe u zemlje EU, posle Bregzita je postalo mnogo skuplje i komplikovanije.
Novi carinski postupci, veterinarske kontrole, dokumentacija, kašnjenja na granicama i dodatni troškovi naterali su mnoge britanske proizvođače da se povuku sa evropskog tržišta.
Jedan od primera je kompanija Bridge Cheese, koja je pre Bregzita planirala širenje poslovanja u Evropi. Umesto toga, izvoz je praktično stao, jer su nova pravila poslovanje sa EU učinila neisplativim.
Posle višegodišnjeg zastoja, kompanija je morala da potraži nova tržišta van Evrope, pre svega u Aziji, uključujući Hongkong, Maleziju i Kinu.
Taj primer pokazuje širu sliku britanske ekonomije posle Bregzita. Velika Britanija nije prestala da trguje, ali je izgubila deo najlakšeg, najbližeg i najprirodnijeg tržišta.
Evropska unija je i dalje najveći trgovinski partner Britanije, ali je trgovina postala teža, sporija i skuplja.
Prema podacima britanske prehrambene industrije, izvoz hrane u Evropsku uniju pao je za više od 23 odsto u periodu posle Bregzita, u odnosu na ranije godine.
Još teži podatak je da je oko 20.000 malih firmi prestalo da izvozi robu u EU. To znači da Bregzit nije pogodio samo velike korporacije, već pre svega manje proizvođače koji nisu mogli da izdrže dodatnu birokratiju i troškove.
Za velike kompanije nova dokumentacija je neprijatnost. Za male firme ona može biti kraj izvoza.
Bregzit je trebalo da Britaniji donese kontrolu nad sopstvenim pravilima i trgovinskom politikom. U praksi, mnogi izvoznici su dobili više prepreka, a manje pristupa tržištu koje im je bilo najvažnije.
Poseban problem je što novi trgovinski dogovori sa zemljama van Evrope nisu nadoknadili gubitke na evropskom tržištu.
Britanske firme sada pokušavaju da se okrenu Aziji, Bliskom istoku i drugim regionima, ali ta tržišta su daleko, logistika je skuplja, a konkurencija jača.
Izvoz u Evropu bio je prirodan zbog geografske blizine, zajedničkih pravila i dugogodišnjih poslovnih veza. Izvoz u Aziju može biti prilika, ali nije jednostavna zamena za izgubljen pristup EU.
Posledice se vide i u široj ekonomiji. Britanska privreda godinama se suočava sa slabim rastom, niskim investicijama i padom produktivnosti. Bregzit nije jedini uzrok tih problema, ali je postao jedan od faktora koji ih je dodatno pogoršao.
Prema pojedinim procenama, britanska ekonomija će dugoročno biti znatno manja nego što bi bila da je zemlja ostala u Evropskoj uniji.
Istovremeno, Severna Irska, koja je zadržala poseban pristup jedinstvenom evropskom tržištu za robu, pokazala je bolje rezultate od ostatka Velike Britanije. To je za mnoge postalo neprijatno poređenje, jer pokazuje koliko je pristup evropskom tržištu i dalje važan.
Britanska vlada sada pokušava da resetuje odnose sa Briselom i smanji deo trgovinskih prepreka. Pregovara se o lakšem protoku robe, manje kontrola i jednostavnijim procedurama.
Ali poslovni ljudi ostaju oprezni. Posle godina političke nestabilnosti, promena vlada, različitih obećanja i sporih dogovora, mnogi više ne veruju da će se brzo vratiti stara sigurnost.
Bregzit je u političkom smislu bio obećanje o vraćanju kontrole. Za veliki deo izvoznika, on je postao priča o izgubljenim kupcima, zatvorenim tržištima i prinudnom traženju spasa na drugom kraju sveta.
Deset godina kasnije, najveće pitanje više nije da li je Britanija formalno izašla iz Evropske unije. To je već završeno.
Glavno pitanje je koliko je taj izlazak koštao obične firme, radnike i proizvođače — i da li će Britanija ikada uspeti da nadoknadi tržište koje je sama sebi zakomplikovala.
