Десет година после референдума о изласку Велике Британије из Европске уније, британски извозници и даље осећају последице одлуке која је обећавала већу слободу, а многим фирмама донела више папира, веће трошкове и губитак европског тржишта.
Мале и средње компаније, посебно у прехрамбеној индустрији, нашле су се међу најтеже погођенима. Оно што је некада било једноставно слање робе у земље ЕУ, после Брегзита је постало много скупље и компликованије.
Нови царински поступци, ветеринарске контроле, документација, кашњења на границама и додатни трошкови натерали су многе британске произвођаче да се повуку са европског тржишта.
Један од примера је компанија Bridge Cheese, која је пре Брегзита планирала ширење пословања у Европи. Уместо тога, извоз је практично стао, јер су нова правила пословање са ЕУ учинила неисплативим.
После вишегодишњег застоја, компанија је морала да потражи нова тржишта ван Европе, пре свега у Азији, укључујући Хонгконг, Малезију и Кину.
Тај пример показује ширу слику британске економије после Брегзита. Велика Британија није престала да тргује, али је изгубила део најлакшег, најближег и најприроднијег тржишта.
Европска унија је и даље највећи трговински партнер Британије, али је трговина постала тежа, спорија и скупља.
Према подацима британске прехрамбене индустрије, извоз хране у Европску унију пао је за више од 23 одсто у периоду после Брегзита, у односу на раније године.
Још тежи податак је да је око 20.000 малих фирми престало да извози робу у ЕУ. То значи да Брегзит није погодио само велике корпорације, већ пре свега мање произвођаче који нису могли да издрже додатну бирократију и трошкове.
За велике компаније нова документација је непријатност. За мале фирме она може бити крај извоза.
Брегзит је требало да Британији донесе контролу над сопственим правилима и трговинском политиком. У пракси, многи извозници су добили више препрека, а мање приступа тржишту које им је било најважније.
Посебан проблем је што нови трговински договори са земљама ван Европе нису надокнадили губитке на европском тржишту.
Британске фирме сада покушавају да се окрену Азији, Блиском истоку и другим регионима, али та тржишта су далеко, логистика је скупља, а конкуренција јача.
Извоз у Европу био је природан због географске близине, заједничких правила и дугогодишњих пословних веза. Извоз у Азију може бити прилика, али није једноставна замена за изгубљен приступ ЕУ.
Последице се виде и у широј економији. Британска привреда годинама се суочава са слабим растом, ниским инвестицијама и падом продуктивности. Брегзит није једини узрок тих проблема, али је постао један од фактора који их је додатно погоршао.
Према појединим проценама, британска економија ће дугорочно бити знатно мања него што би била да је земља остала у Европској унији.
Истовремено, Северна Ирска, која је задржала посебан приступ јединственом европском тржишту за робу, показала је боље резултате од остатка Велике Британије. То је за многе постало непријатно поређење, јер показује колико је приступ европском тржишту и даље важан.
Британска влада сада покушава да ресетује односе са Бриселом и смањи део трговинских препрека. Преговара се о лакшем протоку робе, мање контрола и једноставнијим процедурама.
Али пословни људи остају опрезни. После година политичке нестабилности, промена влада, различитих обећања и спорих договора, многи више не верују да ће се брзо вратити стара сигурност.
Брегзит је у политичком смислу био обећање о враћању контроле. За велики део извозника, он је постао прича о изгубљеним купцима, затвореним тржиштима и принудном тражењу спасa на другом крају света.
Десет година касније, највеће питање више није да ли је Британија формално изашла из Европске уније. То је већ завршено.
Главно питање је колико је тај излазак коштао обичне фирме, раднике и произвођаче — и да ли ће Британија икада успети да надокнади тржиште које је сама себи закомпликовала.
