Европа се суочава са све дубљим политичким и друштвеним поделама због миграционе политике, а економски и геополитички аналитичар Мартин Армстронг упозорава да би растуће тензије могле да прерасту и у насилне унутрашње сукобе. Он ипак наглашава да класичан грађански рат није највероватнији сценарио, већ да је већа опасност од сукоба између дела мигрантског становништва и домаћег становништва европских држава.
Повод за ново упозорење представља велика мигрантска криза у шпанској Сеути, где су крајем јула десетине хиљада људи покушале да пређу границу из Марока. Криза је брзо прерасла у међудржавни спор унутар саме Европске уније. Италија је привремено увела контроле за путнике који из Шпаније долазе ваздушним и поморским путем, уз образложење да је реч о безбедносној мери, док је Мадрид одговорио сопственим контролама према Италији.
Армстронг сматра да је миграциона политика постала једна од најопаснијих линија поделе унутар ЕУ. Уместо заједничког приступа, државе све чешће стављају националне интересе испред европске солидарности, док странке које захтевају оштрије мере према миграцији освајају све већу подршку. По његовој оцени, тиме се постепено урушава способност Брисела да одржи јединствену политику унутар Уније.
Нови европски систем миграција и азила такође наилази на снажан отпор. Механизам солидарности предвиђа да државе учествују у расподели терета прихватањем тражилаца азила или пружањем финансијске и друге помоћи, али су поједине чланице већ јасно ставиле до знања да не желе да прихватају мигранте на својој територији. Пољска је, између осталог, саопштила да нови систем неће примењивати у потпуности.
Истовремено се продубљује спор око начина одлучивања у самој ЕУ. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен заложила се за ширење гласања квалификованом већином у спољној политици, чиме би се смањила могућност појединачне државе да ветом блокира одлуке Уније. Армстронг тај процес тумачи као покушај Брисела да додатно централизује власт и ограничи суверенитет националних држава.
Он миграциону кризу посматра и кроз историјску паралелу са позним Римским царством, наводећи пример Гота које је цар Валенс пустио на римску територију у IV веку. Након све већих сукоба са римским властима уследила је катастрофална битка код Хадријанопоља 378. године, у којој је Валенс погинуо. Армстронг тај пример користи као упозорење на последице дубоких културних и политичких подела унутар једног друштва.
Његова најдраматичнија прогноза односи се на будућност саме Европске уније. Армстронг процењује да би миграције, економски проблеми, раст национализма и сукоб Брисела са државама чланицама могли да покрену процес распада ЕУ већ око 2029. године, док тврди да Унија у садашњем облику неће преживети период после 2032. године. Реч је о Армстронговој прогнози, а не о званичној процени европских институција.
Према његовој анализи, највећа претња Европи зато није класичан грађански рат између организованих војних страна, већ комбинација миграционих криза, етничких и културних тензија, политичке радикализације и све већег неповерења између држава чланица. Ако се такви процеси наставе, упозорава Армстронг, питање миграција могло би да постане један од главних фактора који ће одредити и сам опстанак Европске уније.
