Мрежа камера компаније Flock Safety у Сједињеним Америчким Државама проширила се на више од 120.000 уређаја у 49 савезних држава, омогућавајући полицијским службама да претражују податке о кретању возила и њихових власника широм земље.
Амерички економиста Мартин Армстронг упозорава да је систем, који је првобитно представљен као средство за проналажење украдених возила и опасних преступника, прерастао у инфраструктуру способну да реконструише кретање обичних грађана.
Према објављеним документима, само полиција у малом граду Плано у Илиноису извршила је више од 1.200 претрага у категорији која обухвата кршење полицијског часа, задржавање на јавном месту и скитњу. Камерама које контролише једна полицијска управа могу, у одређеним околностима, приступати и друге службе.
Системи више не бележе само регистарске таблице. Они могу да прикупљају податке о марки, моделу и боји возила, месту на којем је примећено и правцу његовог кретања. Развој вештачке интелигенције додатно проширује могућности надзора.
Нове технологије омогућавају повезивање снимака камера са полицијским евиденцијама, пријавама, подацима диспечерских служби и комерцијалним базама идентитета. Полиција може да унесе опис особе или возила, након чега систем аутоматски претражује велики број камера.
Армстронг наводи и случај из Тексаса, где је један заменик шерифа претраживао десетине хиљада камера тражећи жену која је извршила абортус. Забележене су и оптужбе да су поједини полицајци користили систем за праћење бивших емотивних партнера, док је у Илиноису откривено да су федералне имиграционе службе добиле приступ подацима упркос постојећим ограничењима.
Компанија Flock је, као одговор на критике, најавила краће периоде чувања података, обавезне ознаке предмета приликом претраге и строже контроле употребе система.
Армстронг, међутим, сматра да то не решава суштински проблем – могућност државних органа да реконструишу кретање милиона људи који нису осумњичени ни за једно кривично дело.
Он указује и на све већу улогу приватних компанија у систему надзора. Уместо да држава сама поставља инфраструктуру за праћење, приватне фирме прикупљају податке и развијају базе, док државни органи касније купују приступ или склапају уговоре о коришћењу тих система.
Комбинација камера, мобилних телефона, банкарских података, кредитних картица, препознавања лица и вештачке интелигенције омогућава да се за неколико секунди повежу информације за чије би прикупљање некада били потребни месеци рада великог броја истражитеља.
Армстронг упозорава да држава масовног надзора не настаје једном великом одлуком, већ постепеним ширењем камера, база података и овлашћења институција, све док приватност грађана у јавном простору практично не нестане.
