Истраживачи са Универзитета Јужни Илиноис развијају необичну технологију којом отпадне пластичне боце претварају у састојке за производњу хране, а као демонстрацију поступка направили су протеинске кексиће помоћу 3Д штампача.
Пројекат под називом „µBites“ развијен је у оквиру НАСА програма за проналажење нових начина производње хране током дуготрајних свемирских мисија.
Истраживачи користе полиетилен-терефталат, познатији као PET, од којег се производе бројне пластичне боце, као и отпад биљног порекла.
Пластика се најпре разграђује до мањих молекула богатих угљеником, након чега генетски модификовани сојеви квасца те материје користе као сировину и претварају их у протеине, масти, киселине и друге састојке погодне за даљу производњу хране.
Добијеној маси потом се додају скроб, влакна, заслађивачи и други састојци, после чега се смеша обликује помоћу 3Д штампача у производ налик кексу.
Научници су развили и сојеве квасца који могу да производе додатне састојке. Један од њих ствара арому ваниле из биљног отпада, док други етилен-гликол добијен разградњом PET пластике претвара у бета-каротен, који људски организам може да користи за производњу витамина А.
Истраживачи наглашавају да готов производ не садржи непрерађене честице пластике, већ хранљиве материје које су микроорганизми створили коришћењем молекула добијених њеном разградњом.
Ипак, идеја да се храна производи од материјала који је првобитно био пластични отпад изазива бројна питања о дугорочној безбедности и могућности шире употребе овакве технологије.
Микропластика и нанопластика већ су пронађене у различитим деловима људског организма, а бројна истраживања указују на могуће везе са упалним процесима, оксидативним стресом, оштећењем ћелија и механизмима који могу имати улогу у развоју различитих обољења.
Научници, међутим, још немају довољно доказа да закључе да изложеност микропластици директно изазива рак код људи, па су дугорочне здравствене последице и даље предмет интензивних истраживања.
Аутори пројекта сматрају да би њихова технологија у будућности могла да има примену не само у свемиру, већ и у подморницама, удаљеним подручјима и другим срединама у којима је снабдевање храном ограничено.
За сада, међутим, „кексићи од пластике“ остају експериментални производ, а истраживачки тим још ради на усавршавању технологије и процени могућности њене безбедне шире употребе.
