Односи Турске и Израела достигли су једну од најнижих тачака последњих година, а растуће супарништво две регионалне силе све више се преноси на Сирију, где постоји реална опасност од директног војног инцидента.
Економиста и геополитички аналитичар Мартин Армстронг оцењује да се између Анкаре и Тел Авива тренутно развија својеврсни „хладни рат“, који се води кроз дипломатију, економске мере, правне поступке и борбу за утицај на Блиском истоку.
Према његовој анализи, додатни притисак на турске власти ствара тешка економска ситуација у земљи. Турска је велики увозник енергената и у великој мери зависи од нафте и гаса из иностранства, док пад вредности лире додатно повећава трошкове увоза.
Армстронг наводи да је Турска, како би обезбедила средства за плаћање енергената, продавала америчке државне обвезнице и значајне количине злата. Он сматра да економски проблеми и унутрашње незадовољство доприносе оштријој спољнополитичкој реторици Анкаре.
Истовремено, Турска је постала један од најгласнијих критичара израелских војних операција у Гази. Анкара оптужује Израел за геноцид, обуставила је трговину са Израелом и предузела више правних корака против израелског руководства.
Турске власти су затражиле и расписивање Интерполове црвене потернице за израелским премијером Бењамином Нетанјахуом у оквиру поступка који се води због напада на хуманитарну флотилу за Газу. Турски суд је претходно издао налог за његово хапшење, док Израел одбацује оптужбе Анкаре.
Ипак, најопаснија тачка сукоба две земље тренутно није Газа, већ Сирија.
После пада власти Башара ел Асада, Турска је значајно ојачала односе са новим властима у Дамаску и настоји да прошири свој политички и војни утицај у земљи. Израел такав развој ситуације посматра као потенцијалну претњу сопственој безбедности.
Израелске снаге су 18. августа извеле више ваздушних удара на ваздухопловну базу Абу ел Духур на северозападу Сирије. Према израелском образложењу, напад је изведен како би се спречило распоређивање турских снага и система противваздушне одбране на тој локацији.
У нападу је оштећена инфраструктура базе, али није било жртава. Турска је оштро осудила израелску акцију као кршење суверенитета Сирије.
Инцидент је показао колико лако супарништво Анкаре и Тел Авива може да прерасте у директан војни сукоб. Амерички изасланик Том Барак упозорио је да би недостатак комуникације између страна могао да доведе до погрешне процене и озбиљне ескалације.
Сједињене Америчке Државе због тога покушавају да успоставе механизам комуникације између Турске, Израела и Сирије како би се избегли случајни војни сукоби.
Поред савремених геополитичких спорова, односе Анкаре и Тел Авива додатно оптерећују и историјска питања. Израел је током 2026. године признао геноцид над Јерменима у Османском царству, што је изазвало снажне реакције турских власти.
Истовремено, две земље се међусобно оптужују за подстицање мржње и злочине над цивилним становништвом, док су дипломатски односи сведени на изузетно низак ниво.
Упркос оштрој реторици, Армстронг сматра да ни Турска ни Израел у овом тренутку не желе отворени рат. Према његовим наводима, иза кулиса и даље постоје канали комуникације чији је циљ спречавање неконтролисане ескалације.
Он, међутим, упозорава да ризик од директног инцидента остаје висок, посебно у Сирији, где се интереси обе државе све непосредније сударају.
Посебну пажњу, према Армстронгу, треба обратити и на све ближе односе Турске са Саудијском Арабијом и Пакистаном, који би могли додатно да измене однос снага на Блиском истоку.
Сукоб Турске и Израела зато за сада остаје пре свега политички, дипломатски и геостратешки, али је граница између „хладног рата“ и директног војног обрачуна све тања.
Највећу опасност представља могућност да један израелски напад на турске снаге у Сирији или турски одговор на израелску војну акцију покрену ланац догађаја који више не би било лако зауставити.
