Растући војни расходи и огромни државни дугови могли би да уведу западне земље у дубоку финансијску кризу, јер се трошкови сукоба у Украјини и Ирану, као и све оштријег геополитичког надметања Сједињених Америчких Држава и Кине, надовезују на деценије задуживања.
Економиста Мартин Армстронг упозорава да су многе водеће светске силе ушле у период појачаних геополитичких конфронтација већ оптерећене огромним дуговима, а да сада истовремено повећавају војне буџете, субвенционишу домаћу индустрију, мењају ланце снабдевања и настављају да се задужују.
САД, Кина, Француска, Велика Британија и Јапан имају бруто јавни дуг који премашује вредност њихове годишње економске производње. Истовремено, Русија је током рата у Украјини користила значајан део средстава Националног фонда благостања, док су западне државе замрзле око 300 милијарди долара руске суверене имовине.
Европске чланице НАТО-а истовремено су се определиле за снажно повећање издвајања за одбрану, са циљем да она у наредној деценији достигну и до пет одсто БДП-а. У Сједињеним Државама разматра се даље драматично повећање војног буџета, у тренутку када Вашингтон већ мора да се задужује како би финансирао растуће камате на постојећи дуг.
Армстронг истиче да сваки пројектил, дрон, пакет војне помоћи или распоређивање оружаних снага на крају морају бити плаћени кроз порезе, ново задуживање или инфлацију. Повећање пореза оптерећује привреду, задуживање одвлачи капитал из приватног сектора, док инфлација смањује куповну моћ становништва.
Додатни проблем за Вашингтон представља раст трошкова задуживања. Принос на десетогодишње америчке државне обвезнице значајно је порастао у последњих пет година, што значи да САД истовремено сервисирају већи дуг и плаћају знатно више камате.
Сваки додатни долар намењен сервисирању дуга мање је новца за инфраструктуру, пореско растерећење и економски развој. Ако држава затим новим задуживањем финансира отплату камата на постојећи дуг, настаје спирала из које је све теже изаћи.
Према Армстронговој оцени, и покушај Запада да смањи економску зависност од геополитичких противника доноси огромне додатне трошкове. Европа се одрекла јефтине руске енергије, док смањење зависности од кинеске производње и ретких минерала захтева године инвестиција, субвенција, царина и изградње нових ланаца снабдевања.
Сукоб са Ираном додатно је показао колико брзо регионална криза може да угрози глобалне енергетске токове. Ормуски мореуз је једна од најважнијих светских рута за транспорт нафте, па свака нестабилност у том подручју може да изазове нагли раст цена енергената и нове инфлаторне притиске.
Посебно осетљив положај имају Сједињене Државе, које се после деценија буџетских и трговинских дефицита у великој мери ослањају на страни капитал. Статус долара као водеће светске резервне валуте омогућавао је Вашингтону да финансира војне операције и огромну државну потрошњу, али Армстронг упозорава да санкције, замрзавање суверене имовине и коришћење платног система као средства политичког притиска подстичу друге земље да смањују зависност од долара.
Европа се, према његовој анализи, налази у још тежем положају јер покушава да спроведе масовно наоружавање у тренутку слабог економског раста, старења становништва и великих расхода за социјалне системе. Француска има озбиљне проблеме са реформом пензионог система, Немачка се суочава са губитком некадашње енергетске предности, док је Велика Британија оптерећена високим јавним дугом.
Армстронг сматра да се ратови и криза државног дуга све више претварају у један исти проблем: рат повећава расходе и инфлацију, инфлација подиже каматне стопе, више камате повећавају дефицит, а све лошије јавне финансије смањују способност државе да дугорочно финансира војне операције.
У таквим условима власти, уместо промене политике, прибегавају новим порезима, ограничењима и захтевима да становништво поднесе још већи економски терет.
Највеће силе будућности зато, према Армстронговој оцени, неће нужно бити земље са највећим армијама, већ оне које буду способне да финансирају државу и одбрану без уништавања сопствене валуте и привреде. Запад у нови период геополитичког надметања улази са рекордним дуговима, старењем становништва и све скупљим задуживањем, што отвара питање колико дуго таква политика може бити одржива.
