Осам земаља ван Европске уније – Албанија, Босна и Херцеговина, Исланд, Лихтенштајн, Црна Гора, Северна Македонија, Норвешка и Украјина – придружило се најновијим санкцијама ЕУ против Белорусије, којима се додатно ограничавају трговина и приступ технологијама за које Брисел тврди да могу допринети белоруским војним и индустријским капацитетима.
Мартин Армстронг оцењује да европска политика санкција све више прераста из инструмента спољне политике у облик економског рата који истовремено наноси штету и самој Европи. Према његовом мишљењу, европски просперитет деценијама је почивао на трговини са различитим деловима света – од руске енергије и кинеског тржишта до капитала који је пролазио кроз Лондон и извоза европских аутомобила, машина и хемијских производа.
ЕУ је санкције против Белорусије проширила далеко изван појединаца и војне опреме, обухватајући финансије, технологију, транспорт и делове индустријског сектора. Армстронг упозорава да политика чији је циљ слабљење индустријских капацитета других држава неминовно подстиче те земље да јачају економске и војне односе са силама изван западног блока.
Као најочигледнији пример наводи Русију. Европска унија је очекивала да ће санкције тешко погодити Москву, али је Русија велики део трговине преусмерила ка Азији, док су Кина и Индија повећале свој значај као купци руских енергената. Европска индустрија је, са друге стране, остала без дела јефтине руске енергије и суочила се са већим производним трошковима. ЕУ је у јулу усвојила 21. пакет санкција Русији, а већ се најављују нове мере.
Посебно је изложена Немачка, чији је деценијски индустријски модел почивао на комбинацији релативно јефтине енергије и огромних извозних тржишта. Прекид енергетских веза са Русијом, јачање кинеске конкуренције и истовремени раст регулаторних, пореских и енергетских трошкова додатно оптерећују немачку и ширу европску индустрију.
Армстронг сматра да Брисел санкцијама све више претвара међународну трговину у тест политичке лојалности. То се посебно види код земаља кандидата за чланство у ЕУ, од којих се очекује да усклађују спољну политику са Бриселом и пре него што постану пуноправне чланице Уније.
Истовремено, Кина примењује супротан модел и свој глобални утицај шири трговином, инвестицијама и инфраструктурним пројектима широм Азије, Африке, Латинске Америке и Блиског истока. Сваки нови случај замрзавања имовине, искључивања банака и забране трансакција, према Армстронговој анализи, додатно подстиче земље ван Запада да развијају финансијске и трговинске механизме који не зависе од западних институција.
Таква политика могла би да произведе управо супротан резултат од онога који Брисел жели. Што Запад више користи трговину, банкарски систем, валуте, технологију и енергетику као средства политичког притиска, то је већи подстицај остатку света да изгради паралелне системе. Европа тиме, према Армстронгу, истовремено убрзава стварање мултиполарног света и слаби сопствену индустријску конкурентност и значај у светској економији.
