Мештани Влколинеца, словачког села које се налази на листи светске баштине Унеска, све гласније се жале на превелик број туриста и траже да се њихов свакодневни живот заштити од непрекидних посета, фотографисања и улазака на приватне поседе.
На вратима једне традиционалне дрвене куће постављени су натписи „Приватни посед. Забрањен улаз” и „Забрањено фотографисање”. Антон Сабуха, најстарији становник села, каже да се мештани осећају као да су део сценографије и да не желе да живе као експонати пред туристима.
Влколинец има око 45 дрвених кућа и тек 17 сталних становника, а годишње га посети око 100.000 туриста. Посетиоци шетају између кућа, фотографишу се, возе бицикле и обилазе околна брда у централној Словачкој.
Село је на листу светске баштине Унеска уврштено 1993. године. За туристе се организују прикази традиционалних заната, украшавање медењака, кошење, фестивали жетве и реконструкције старих венчања. Поједини мештани, међутим, тврде да се посетиоцима приказују и обичаји који никада нису били стварни део живота тог села.
Председник удружења грађана Влколинеца Јан Ондрик каже да већина становника не тражи брисање села са листе Унеска, али очекује да се њихове примедбе коначно реше. Према његовим речима, мештани сматрају да локалне власти више брину о туристима него о људима који тамо живе.
Највећи проблеми су недостатак одговарајућих приступних путева, паркинга и јавних тоалета. Због тога се дешава да туристи залутају у туђе двориште, па чак и у приватне куће.
Мирослав Паробек, представник града Ружомберока, који управља локалитетом, одбацује тврдње да је село изгубило вредности због којих је ушло на листу Унеска. Он истиче да Влколинец није музеј на отвореном, већ живо село, и додаје да нема планова за његово уклањање са листе светске баштине.
Мештани добијају годишњу накнаду од 400 евра због непријатности које им изазива туризам, а локалне власти траже међународна средства за обнову цркве и других објеката, као и за изградњу додатних јавних тоалета и паркинга изван села.
Ипак, део становника сматра да то није довољно. Петер Грис, чија се кућа налази преко пута Сабухине, подржава уклањање Влколинеца са листе Унеска и каже да је живот у селу постао као боравак у „канализацији”.
Чак и поједини туристи признају да су гужве превелике. Једна посетитељка из Немачке рекла је да јој је лако да разуме незадовољство мештана, јер би било тешко живети на месту где људи непрестано шетају око кућа и дворишта.
