Сједињене Америчке Државе постигле су прелиминарни договор са Кенијом око огромног налазишта ретких земних елемената и ниобијума на подручју Мрима Хила, чија се вредност процењује на око 62,4 милијарде долара.
Док се овај потез у делу западних медија представља као победа Вашингтона над Пекингом, Мартин Армстронг оцењује да је реч о много ширем процесу — новој фази глобалног рата за ресурсе.
Према његовој оцени, како се кризе државног дуга продубљују, а владе постају све очајније у покушају да обезбеде стратешке сировине, критични минерали све више постају „нова нафта“.
Кенија је, како се наводи, инсистирала да се минерали не извозе као сировина, већ да се прерађују унутар земље. Председник Вилијам Руто поручио је да су Кенија и Сједињене Америчке Државе постигле сагласност да се вредност ствара у самој Кенији, а не да страни центри моћи односе сав профит.
То је важан сигнал да афричке државе све чешће одбијају стару улогу пуких извозника сировина. Уместо тога, траже да индустрија, радна места и добит остану у њиховим границама.
Посебно је значајно то што се амерички договор са Кенијом дешава у тренутку када је Кина већ дубоко присутна у тој земљи и широм источне Африке. Пекинг годинама финансира инфраструктурне пројекте, железнице, ауто-путеве и индустријске инвестиције, а Кенија је раније ове године закључила и велики трговински споразум са Кином.
Армстронг зато оцењује да Кенија не бира једну страну, већ ради оно што би свака суверена држава требало да ради — користи ривалство великих сила у сопственом интересу.
Ни Вашингтон ни Пекинг у Африку не долазе из добротворних разлога. Ретки земни елементи, ниобијум, литијум, графит, бакар и никл неопходни су за војне системе, полупроводнике, батерије, електрична возила, телекомуникације, вештачку интелигенцију и напредну индустрију.
Целокупна зелена агенда, али и војно-технолошка надмоћ великих сила, зависе од ових материјала. Зато свака велика сила разуме да онај ко контролише ланце снабдевања контролише и будућност.
Због тога се борба за афричко минерално богатство убрзава. Африка више није само простор хуманитарних прича и дипломатских обећања, већ једно од главних бојишта новог економског поретка.
Кенијски договор са Америком зато није само рударски посао. То је знак да се светска борба за ресурсе премешта у Африку, где ће се у наредним годинама све отвореније сударати интереси САД, Кине и других сила.
