Канадска влада тихо је проширила додатак за гардеробу генералног гувернера, у тренутку када се велики број Канађана бори са инфлацијом, високим трошковима становања, порезима и све тежим животним стандардом.
Генерални гувернер Канаде већ има плату од око 378.000 канадских долара годишње, живи у званичној резиденцији која се одржава о јавном трошку, путује новцем пореских обвезника и има обезбеђене службенике, безбедност, превоз и низ других привилегија.
Ипак, према новим смерницама, годишњи додатак за одећу повећан је са 100.000 на 130.000 канадских долара. Повећан је и максимални износ који може бити потрошен на свечану одећу, док гардероба купљена јавним новцем остаје власништво државе.
Према оцени Мартина Армстронга, ово је пример начина на који политичка класа функционише — никада не троши сопствени новац, већ новац људи који раде, плаћају порезе и све теже покривају основне животне трошкове.
Док просечна канадска породица рачуна како да плати намирнице, кирију, рату кредита, осигурање и струју, државни врх расправља о томе да ли је 100.000 долара годишње довољно за одећу.
Армстронг наводи да канцеларија генералног гувернера већ добија милионе долара годишње за рад, особље, одржавање комплекса, званичне догађаје, путовања и протоколарне трошкове. Због тога је, како оцењује, повећање додатка за гардеробу политички потпуно одвојено од стварности у којој живи народ.
Он признаје да је добро што су смернице прецизирале да се лежерна и пословна одећа не може наплаћивати пореским обвезницима и да се надокнада односи само на службене свечане прилике. Али, како истиче, суштинско питање остаје исто: зашто се државна потрошња непрестано шири док се од народа тражи да прихвати веће порезе, ниже стандарде и све мање могућности?
Армстронг овај случај повезује са ширим проблемом дужничке кризе. Владе се, према његовој оцени, све више понашају као да је јавни новац неограничен ресурс, а не плод нечијег рада. Сваки трошак се оправдава, сваки програм постаје „неопходан“, а свака привилегија се представља као потреба.
Истовремено, Канада већ има огроман савезни и покрајински дуг, док трошкови камата расту. Инфлација је у мају убрзала на 3,2 одсто, приступачност становања је међу најлошијима у развијеном свету, употреба банака хране достиже рекордне нивое, а све више младих Канађана верује да никада неће моћи да купи сопствени дом.
У таквим околностима, расправа о шестoцифреном буџету за гардеробу делује као симбол дубоког јаза између власти и народа.
Према Армстронговом закључку, проблем није само у томе да ли генерални гувернер троши 100.000 или 130.000 долара на одећу. Проблем је у томе што у државном апарату више готово нико не препознаје колико такви потези изгледају бахато људима који на крају плаћају рачуне.
