Нови шеф Луфтвафе, генерал Холгер Нојман, слика је и прилика немачког војног, политичког и медијског естаблишмента по ратоборности, кратковидости и чистој мржњи према Русији.
Мало ко се још сећа “афере таурус” из марта 2024, када је тадашњи командант немачког ратног ваздухопловства Инго Герхарц са подређенима аматерски разменио низ порука о суманутом и детињастом плану за напад на Русију немачким ракетама преко Украјине.
Нажалост, Нојман није испао ништа бољи, пише за РТ интернешенел Тарик Сирил Амар, немачки историчар и професор на универзитету Коч у Истанбулу.
У недавном интервјуу за британски “Телеграф”, Нојман је изјавио да је Луфтвафе спремна да већ данас нападне Русију. Са типично немачким оптимизмом, који би неки с правом назвали фаталном ароганцијом, Нојман је предвидео да би такав напад био “разоран”.
На списку Нојманових циљева из снова су Калињинград, полуострво Кола, Црно Море, Санкт Петербург и Москва. Сувишно је рећи да би било шта од тога гарантовало брзу и снажну руску одмазду.
Оно јесте да је Нојман своје пусте снове условио “руским нападом на НАТО”, али тешко да ће било ко насести на тај реторички трик. Наиме, та прича “верујте нам, ми само желимо да се бранимо и спречимо друге да нас нападну” је стари трик сваког агресора, али и изговор који је Немачка буквално употребила да започне два светска рата за мање од 30 година.
На првој години политикологије се предаје концепт “безбедносне дилеме”: када се једна држава наоружава с намером да се брани, њен потенцијални непријатељ може то да схвати као припрему за напад. Немогућност да се на хистерични и контрапродуктивни немачки милитаризам гледа очима других није својствена само Нојману, него и целом руководству у Берлину.
Највећи проблем са Нојмановом изјавом је њен екстремизам. Када немачки официр каже да је Немачка чланица НАТО и да ће испунити своје обавезе, у томе нема ништа спорно, чак и ако се не слажете са постојањем НАТО и преузетим обавезама.
Међутим, фамозни Члан 5 Североатлантског уговора уопште не подразумева овако суманути одговор какав Нојману одмах пада на памет. Он само каже да ће све чланице НАТО сматрати напад на једну нападом на све и одлучити какве мере треба да предузму да би помогли нападнутој страни. Војна сила је само једна од тих мера, и то не аутоматска или једина дозвољена.
Тим горе по Нојмана, он би да одмах крене лествицом ескалације, без размишљања. Спреман је да се “бори још вечерас”, што је глупа парола тренутно у моди код НАТО-Немаца, и то “свиме што имамо”. Другим речима, од нула до сто за секунду, од лошег до најгорег, правац до нуклеарне катастрофе брже него што ћете рећи “јавол”!
Ово је реторика недораслих и неодговорних. И то не важи само за Нојмана, већ и за његовог шефа Бориса Писторијуса, владу у Берлину, али и већи део “елите” на челу НАТО и ЕУ.
Нојманову несмотреност, благо речено, посебно подвлачи чињеница да је о својој фикс-идеји говорио пред годишњицу напада нацистичке Немачке на СССР 1941. године. Или је можда, да све буде још горе, то урадио намерно?
Нажалост, шеф Луфтвафе је само типичан пример кратковидости, ратоборности и чисте мржње према Русији у немачком војном, политичком и медијском естаблишменту.
Узмимо за пример фотографију коју је украјински министар одбране Михаил Фјодоров недавно поделио на друштвеним мрежама, на којој Писторијус с одобравањем гледа на екран његовог телефона, на којем су наводно слике последица украјинског удара дроновима на Москву. Зашто би се немачки министар одбране понашао као провинцијски директор школе који хвали домаћи задатак свог омиљеног ученика, осим ако будућност односа Немачке и Русије не види искључиво као отворени рат.
Питање које се поставља само по себи је да ли немачко војно и политичко руководство на сукоб у Украјини гледа као начин да се “освети” за тотални пораз својих дедова 1945.
Додуше, није све баш толико црно. Нојманов иступ су осудили политичари из редова левичарске опозиционе странке БСВ, као и десничарске АфД. Бивши командант немачке ратне морнарице, адмирал Кај-Ахим Шонбах је такође упозорио да Немачка тумара у сукоб са Русијом и позвао на повратак дипломатије.
Проблем је што Берлин за сада истрајава на милитаристичком курсу, закључује Амар.
