Спекулативни сценарио под називом „Европа 2031“ изазвао је велику пажњу у политичким круговима, јер приказује мрачну будућност у којој Европа губи трку у области вештачке интелигенције и плаћа огромну економску и политичку цену.
Иако је реч о фиктивном сценарију, текст се већ чита у институцијама Европске уније и о њему се разговара у дипломатским круговима.
У замишљеној 2031. години, Сједињене Америчке Државе и Кина доминирају инфраструктуром вештачке интелигенције, док Европа заостаје, економски слаби и политички се распада.
Сценарио полази од идеје да су Американци уложили огроман новац у центре података, Кинези изградили роботе, а Европљани остали заробљени у спорој регулативи, бирократским расправама и страху од ризика.
У таквој будућности, америчке компаније агресивно реорганизују пословање око вештачке интелигенције, замењују раднике новим системима и убрзавају производњу, док европске фирме користе ограничене алате и све више заостају.
Последица је економски пад, раст незапослености, политичка нестабилност и све већа зависност Европе од туђе технологије.
Централна фигура фиктивне приче је бриселска службеница Каролин Дибоа, која током боравка у Сан Франциску види потпуно другачију технолошку културу. Тамо се сусреће са светом стартапова, дугим радним недељама од 70 или 80 сати и уверењем да ће вештачка интелигенција темељно променити друштво.
Када се врати у Европу и покуша да упозори политичаре, наилази на скепсу. Многи у Бриселу вештачку интелигенцију посматрају као пренадувани тренд или привремени „балон“, што се у сценарију показује као кобна стратешка грешка.
Један од аутора пројекта, Максимилијан Негеле, оценио је да проблем није само у култури, већ у дубоком јазу између Брисела и Силицијумске долине.
Он је навео да је, као неко ко често путује у Сан Франциско и разговара са људима из тог света, европска ситуација деловала као „саобраћајна несрећа у успореном снимку“.
У фиктивној временској линији, Америка масовно улаже у АИ инфраструктуру, укључујући огромне центре података и партнерства великих технолошких компанија, док Европа остаје на скромнијим инвестицијама и опрезном регулисању.
Резултат је драстична технолошка неравнотежа. Сједињене Америчке Државе у том сценарију контролишу 70 одсто светског „рачунарског капацитета“, односно полупроводничке и дата инфраструктуре која покреће системе вештачке интелигенције.
Европа, са друге стране, споро усваја нове алате, њена предузећа постају рањива на кибернападе, економија слаби, а политичке поделе се продубљују.
Посебно драматичан део сценарија односи се на покушај европских званичника да искористе утицај над холандским гигантом ASML, кључним за глобалну производњу чипова. Међутим, у причи их надмудрују Сједињене Америчке Државе и Кина.
У најмрачнијем делу сценарија појављује се и шпијунски софтвер заснован на најнапреднијој вештачкој интелигенцији, способан да извлачи осетљиве личне податке европских званичника.
Аутори истовремено указују да ни садашња улагања у вештачку интелигенцију нису без ризика, јер постоји неизвесност око огромних споразума, темпа изградње инфраструктуре и стварне исплативости појединих пројеката.
Иза сценарија стоји Arq Foundation, организација која себе не представља ни као активистичку невладину организацију ни као стартап подржан ризичним капиталом. Ипак, није откривено ко финансира њен рад.
Без обзира на то, „Европа 2031“ је већ добила пажњу европских политичара, јер отвара питање технолошког суверенитета и стратешке зависности.
Порука овог фиктивног сценарија је јасна: Европа можда више не може да се ослања само на регулативу као своју главну снагу.
У свету у којем моћ све више зависи од чипова, дата центара, рачунарског капацитета и брзине индустријске трансформације, спорост може постати скупа — а заостатак у вештачкој интелигенцији питање економске и политичке будућности целог континента.
