Нови договор Доналда Трампа са Ираном покренуо је оштру расправу у Вашингтону, јер амерички председник тврди да је реч о много бољем споразуму од оног који је Барак Обама постигао 2015. године.
Међутим, критичари упозоравају да је Трамп, у покушају да прикаже дипломатску победу, Ирану дао велике уступке без довољно чврстих гаранција.
Обамин нуклеарни споразум са Ираном био је детаљан, мултилатералан и усмерен пре свега на ограничавање иранског нуклеарног програма. У њему су учествовале светске силе, а Техеран је прихватио строга ограничења у вези са обогаћивањем уранијума, залихама нуклеарног материјала и међународним инспекцијама.
Циљ тог споразума био је да се продужи време које би Ирану било потребно да дође до нуклеарног оружја, уз стални надзор и конкретна техничка ограничења.
Трамп је тај споразум годинама нападао као слаб, опасан и понижавајући за Сједињене Државе. Управо је он извео Америку из Обаминог договора, тврдећи да ће постићи далеко бољи.
Сада, међутим, његов нови споразум са Ираном изгледа сасвим другачије од онога што је годинама обећавао.
За разлику од Обаминог споразума, Трампов договор је за сада више прелиминарни меморандум него коначан и свеобухватан споразум. Он оставља рок од 60 дана за преговоре о трајнијем решењу, а обухвата много шири пакет питања — од нуклеарног програма и санкција до рата, замрзнуте иранске имовине и пролаза кроз Ормуски мореуз.
Ту лежи главни проблем за његове критичаре.
Док је Обамин споразум имао детаљно прописане механизме контроле, Трампов договор у овој фази не садржи довољно јасне обавезе Ирана у вези са нуклеарним програмом, обогаћеним уранијумом и инспекцијама.
Истовремено, Иран добија значајне уступке већ на почетку процеса.
Међу њима су ублажавање санкција, могућност приступа замрзнутим средствима и отварање простора за нормализацију економских токова. Посебно важан део договора односи се на Ормуски мореуз, кроз који пролази огроман део светске трговине енергентима.
Трамп то представља као победу, тврдећи да је успео да натера Иран на договор и смањи опасност од ширег рата.
Али његови противници тврде супротно: да је прво војно подигао улог, ушао у опасну кризу, а затим прихватио договор који Ирану даје економско олакшање без довољно чврстих уступака са његове стране.
Због тога се све више поставља питање да ли је Трамп заиста добио бољи договор од Обаминог или је само политички препаковао споразум који је раније рушио.
Разлика је и у томе што је Обамин споразум био фокусиран на нуклеарно питање, док Трампов покушава да реши више криза одједном. То га на папиру чини ширим, али у пракси и много несигурнијим.
Што је договор шири, то је више тачака на којима може да пропадне.
Ирански балистички програм, регионални утицај, подршка савезничким групама, питање уранијума, санкције, нафта, Ормуски мореуз и односи са Израелом — све су то теме које могу срушити процес у наредних 60 дана.
Трамп сада покушава да докаже да је његова политика притиска натерала Иран на уступке. Али критичари тврде да је Техеран издржао притисак, добио ублажавање економског обруча и оставио кључна нуклеарна питања за касније.
Зато овај договор може постати један од најризичнијих потеза Трампове спољне политике.
Ако у наредна два месеца буде постигнут чврст коначни споразум, Трамп ће га представити као историјску победу над Ираном и доказ да је његов приступ бољи од Обаминог.
Али ако Техеран искористи уступке, а затим одбије суштинска ограничења, Трамп ће се суочити са оптужбама да је Ирану дао више него Обама, а добио мање.
Главна дилема зато гласи: да ли је Трамп заиста натерао Иран на повлачење, или је после година критике Обаминог споразума на крају прихватио договор који је још неизвеснији, шири и потенцијално слабији од оног који је сам срушио.
