После масовних руских удара и све оштријих изјава о могућој ескалацији, у Европи се све гласније чују позиви да се што пре обнове преговори са Владимиром Путином.
Аустријски канцелар Кристијан Штокер поручио је да Европска унија мора да искористи сваки дипломатски импулс који може да доведе до обнављања разговора између Европе и Русије.
Он је нагласио да се ратови не завршавају оружјем, већ разговорима, преговорима и отвореним каналима комуникације.
Та порука долази у тренутку када се на Западу све више говори о опасности директног сукоба НАТО-а и Русије. Посебну пажњу изазвале су изјаве о могућности нуклеарне ескалације, што је додатно узнемирило европске политичке кругове.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров раније је упозорио да садашња међународна ситуација носи ризик од директног судара НАТО-а и Русије, који би могао брзо да пређе у најопаснију фазу.
Истовремено, у западним медијима се све више примећује да расположење Доналда Трампа према украјинском питању није стабилно. После једног тона у разговору са Москвом, уследиле су оштрије поруке на самиту Г7, што је поново отворило питање да ли Вашингтон заиста има јасан план за окончање рата.
У Кијеву, према западним оценама, све мање рачунају на то да ће Трамп донети брзо решење у корист Украјине. Очекује се да ће украјинска страна све више покушавати да се ослони на производњу оружја по западним лиценцама, посебно када је реч о системима ПВО и ракетама које јој недостају.
Кијев сада, по свему судећи, мења тактику. Све већи акценат ставља се на ударе средњег домета по руским радарима, системима противваздушне одбране и војној инфраструктури дубље иза линије фронта.
Помињу се удари на даљинама до 2.000 километара, што показује да Украјина покушава да прошири зону притиска на Русију и да рат пренесе што дубље у руску позадину.
Ипак, чак и западни аналитичари признају да такви напади сами по себи нису довољни да Кијев преокрене ток рата.
Украјина може да нанесе штету, да поремети одређене системе и да изазове политички ефекат, али то не решава њене главне проблеме: недостатак људства, истрошену ПВО, зависност од западне помоћи и све тежу ситуацију на фронту.
Зато Европа сада стоји пред озбиљном дилемом. Један део политичара и даље тражи наставак притиска, ново оружје и додатно пооштравање односа са Москвом. Други све јасније схватају да без разговора са Русијом нема трајног решења.
Највећи страх Запада није само да ће Украјина наставити да губи положаје, већ да би рат могао да пређе границу после које више неће бити могуће контролисати ескалацију.
Зато позиви на хитне преговоре са Путином нису знак добре воље, већ знак страха да се сукоб приближава опаснијој фази.
Москва је, са своје стране, наставила да води сопствену линију, без обзира на поруке из Вашингтона и Брисела. То је посебно погодило оне који су веровали да ће притисак Запада натерати Кремљ да промени курс.
Сада се све јасније види да се украјински рат не може решити само санкцијама, претњама, испорукама оружја и повременим дипломатским порукама.
Главно питање више није да ли Запад жели разговор са Русијом, већ да ли је спреман да разговара о реалности на терену — а не о политичким жељама које се све теже могу наметнути војним путем.
