Немачки канцелар Фридрих Мерц, својим предлогом о проширењу ЕУ даје нови подстицај расправи, али планирани кораци за интеграцију Украјине, Молдавије и Западног Балкана покрећу суштинска питања у вези са спровођењем и једнаким третманом земаља кандидата, оцениле су аналитичарке Марина Вуловић и Валеска Еш.
У анализи објављеној на сајту Немачког института за међународну политику и безбедност (SWP) наводи се да је Мерцов предлог лидерима ЕУ придружено чланство за Украјину и постепена интеграција земаља Западног Балкана, а потенцијално и Молдавије, а циљ је да се на уверљив начин ојача перспектива пуноправног чланства и да се процес проширења учини динамичнијим.
Конкретно, предлог подразумева интеграцију Украјине као придружене чланице без права гласа у Савету, Комисији, Европском парламенту и Европском суду правде, постепено отварање појединачних програма, као и могућност примене члана 42(7) Уговора о ЕУ као безбедносне гаранције.
За државе Западног Балкана предлажу се повлашћен приступ јединственом тржишту, статус посматрача у европским институцијама и заједнички састанци са Комисијом или Европским парламентом.
Такође се наглашава перспектива чланства Молдавије, иако се у Мерцовом писму не прецизира да ли се предлози за Западни Балкан односе и на Молдавију.
Канцелар тиме даје сопствени допринос расправи о проширењу, али и отвара бројна питања, оцењују ауторке и наводе да предлог остаје неодређен у кључним областима.
На пример, практична разлика, па самим тим и сврха разликовања између придруженог чланства за Украјину и статуса посматрача за државе Западног Балкана, није јасно дефинисана. Такође остаје нејасно где би биле границе таквог статуса посматрача – имајући у виду да су практично све области политика релевантне за будуће чланице.
Представници Западног Балкана већ повремено учествују на састанцима Савета. Поред тога, редовно се одржавају самити ЕУ – Западни Балкан, билатералне међувладине конференције, самити посвећени Плану раста и састанци у оквиру Берлинског процеса. Остаје нејасно какву би додатну вредност донели нови формати. Надаље, упитно је да ли би придружено чланство у овом облику било могуће без измене уговора ЕУ.
Слична је ситуација и када је реч о повлашћеном приступу јединственом тржишту: и у тој области земље Западног Балкана већ уживају одређене привилегије на основу Споразума о стабилизацији и придруживању. Проширење по узору на споразуме о слободној трговини са Украјином и Молдавијом захтевало би процесе ратификације у свим државама чланицама ЕУ. Потпуно чланство у јединственом тржишту такође би се суочило са значајним препрекама, укључујући примену стандарда ЕУ у региону, и тренутно не делује као реална перспектива.
Опредељење за постепену интеграцију у ЕУ засновану на реформама има смисла, али остаје слабо без конкретних оперативних корака. Постепена интеграција не сме бити само још један статус посматрача, већ мора имати оперативну основу и мора видљиво превазилазити мере које су до сада предузете у оквиру Плана раста. Било би неопходно испитати на којој правној основи би програми, агенције или процеси ЕУ могли постепено да буду отворени за земље кандидате. Рана интеграција, на пример у Акт о дигиталним услугама, Механизам за проверу страних директних инвестиција или Канцеларију европског јавног тужиоца, могла би донети опипљиве користи за обе стране, указује се у тексту.
По оцени ауторки, актуелни предлог довео би до тога да се у оквиру истог процеса проширења развију различити путеви интеграције: Украјина би кроз придружено чланство била дубље интегрисана него земље Западног Балкана кроз статус посматрача док предвиђена улога Молдавије остаје нејасна.
Унутар ЕУ ставови о диференцијацији се разликују. Неке државе чланице залажу се за једнаке понуде свим земљама кандидатима. Иако руска агресија захтева издашну финансијску подршку Украјини и европске безбедносне гаранције, услови за пуноправно чланство у ЕУ једнако важе за све кандидате. Реформе приступног процеса зато би требало доследно примењивати како би се избегле нове политичке тензије и додатне сумње у кредибилитет процеса проширења, посебно на Западном Балкану.
Кључно питање остаје постоји ли политичка воља код 27 држава чланица ЕУ да истовремено унапређују проширење, суштински развијају приступни процес и спроводе унутрашње реформе. Симболичне понуде, у сваком случају, не одговарају ни борби Украјине против руске инвазије, нити фрустрацији због неизвесних приступних перспектива на Западном Балкану, закључиле су гостујуће истраживачице у истраживачкој групи за Европску унију и Европу Марина Вуловић и Валеска Еш.
