Владаре земаља Персијског залива све више притискају спољне претње, али уместо да их решавају, они појачавају контролу над сопственим становништвом.
У Кувајту је од маја 2024. године десетинама хиљада људи одузето држављанство, заједно са члановима њихових породица. Они су тиме изгубили приступ државним пословима, бесплатној здравственој заштити, праву на поседовање кућа и контролу над компанијама.
Кувајт није усамљен пример. Земље Залива суочавају се са све тежим стратешким окружењем: Иран и његове савезничке групе у Ираку испаљивали су ракете на њихову територију, контрола Ормуског мореуза угрожава извоз нафте и гаса, а америчка заштита делује све мање поуздано.
Неспособни да у потпуности контролишу спољне претње, заливски владари настоје да покажу снагу унутар својих граница. Под изговором рата уведене су ванредне мере које подсећају на војну управу.
Широм Залива десетине хиљада људи изгубиле су држављанство или су протеране. Више од хиљаду особа је ухапшено, укључујући и странце у Уједињеним Арапским Емиратима који су оптужени да су снимали ракетне нападе.
Посебан притисак усмерен је на шиитску заједницу и дугогодишње иранске становнике. У већини заливских држава, осим Омана, шиити се све више третирају као могућа „пета колона“ због верских веза са Ираном.
У Уједињеним Арапским Емиратима затваране су иранске болнице, школе и клубови, док је појединим иранским становницима онемогућен повратак. У Кувајту су пооштрени критеријуми за држављанство, а владар је тај процес назвао „националним прочишћењем“.
Кувајт је и пре рата почео да напушта свој посебан статус у региону као земља са релативно снажним парламентарним животом. Изабрани парламент суспендован је 2024. године, а владар од тада управља декретима.
После почетка рата мере су постале још оштрије. Забрањене су телевизијске дебате, затворени традиционални форуми за разговор, ограничења медија проширена су чак и на групе за размену порука, а локални избори су отказани.
Поједини аналитичари упозоравају да овакве чистке могу додатно дестабилизовати мање заливске државе. Оне су богате, али имају малобројно становништво и ниску стопу рађања, док су окружене већим и снажнијим суседима.
Притисак на шиите и иранске становнике оживљава секташке поделе које су последњих година биле у опадању. У Емиратима су затваране шиитске џамије, а десетине шиита су приведене под оптужбама за припадност терористичким групама.
Истовремено, јача и утицај Ирана на део шиитског становништва у региону. У Бахреину су организоване церемоније жалости за покојним ајатолахом Алијем Хамнеијем, док умеренији шиити упозоравају да проирански активисти све више преузимају доминантну улогу.
Оман се издваја од остатка Залива. Он одржава односе са Ираном, задржао је дневне летове ка тој земљи и покушава да искористи своју позицију како би постао важнији регионални трговински центар.
За разлику од других заливских држава, Оман избегава политику идентитетских подела, што му је донело прилив странаца, укључујући и Иранце који напуштају Емирате и Катар.
Док једни у Заливу покушавају да унутрашњом репресијом докажу снагу, Оман настоји да профитира од стабилности, прагматичних односа са Ираном и избегавања секташке политике.
