Илегални, непријављени и нерегулисани риболов све више се препознаје као проблем који далеко превазилази питање заштите морског света. Он постаје један од занемарених фактора климатских промена, економске нестабилности и миграционих криза.
Људи су вековима третирали океане као неисцрпан ресурс, али је стварност показала да су морски екосистеми осетљиви и да њихово нарушавање има последице по целу планету.
Међународна правила покушала су да уведу ред кроз успостављање ексклузивних економских зона, у којима приобалне државе имају контролу над морским ресурсима. Међутим, у многим сиромашнијим земљама контрола је остала слаба, што је омогућило ширење илегалног риболова.
Процењује се да илегални риболов чини и до 20 одсто глобалног улова, док приобалним економијама сваке године наноси огромну финансијску штету.
Ипак, највећа опасност није само економска. Океани су највећи природни резервоар угљеника на планети и апсорбују око четвртину угљен-диоксида који настаје људским активностима. Та способност зависи од здравих и уравнотежених морских екосистема.
Када илегални риболов уништава велике предаторе као што су ајкуле, туна и сабљарке, нарушава се читав ланац исхране у мору. Уклањање ових врста може да покрене ланчане реакције које мењају читаве екосистеме.
Без великих предатора, поједине врсте се неконтролисано размножавају, уништавају морске траве и ремете циклусе фитопланктона. Управо морске траве, мангрове и фитопланктон спадају међу најважније природне системе за хватање и складиштење угљеника.
Због тога илегални риболов индиректно слаби способност океана да апсорбује угљен-диоксид и тиме доприноси погоршању климатске кризе.
Последице се не заустављају у мору. Заједнице у јужној Азији, западној Африци и на Пацифику у великој мери зависе од рибарства као извора хране и прихода. Када рибљи фондови пропадају, расту сиромаштво, дугови и притисак на становништво да напусти своје домове.
Оно што почиње као привремена потрага за послом може временом прерасти у трајно расељавање. Због тога све више стручњака овај процес описује као облик климатских миграција.
Процене показују да би климатске промене до средине века могле да раселе више од 200 милиона људи широм света. Илегални риболов могао би да буде један од тиших, али веома важних покретача тог процеса, посебно у приобалним регионима где море представља и извор хране и основу економије.
Упркос томе, илегални риболов се и даље често посматра само као питање контроле рибарства, а не као климатски, економски и безбедносни изазов.
Ако се овај проблем не препозна као широка претња по животну средину, економију и људску безбедност, његове последице по климу и миграције могле би да постану још озбиљније у наредним деценијама.
