Посета Доналда Трампа Пекингу и срдачан сусрет са кинеским председником Си Ђинпингом отворили су питање да ли се односи САД и Кине крећу ка новој фази стабилизације, која би могла да промени положај Индије у азијској и светској политици.
За Индију би такав развој догађаја могао да буде истовремено умирујући и непријатан. Њу Делхи последњих година пажљиво балансира односе са Вашингтоном и Пекингом, настојећи да очува стратешку аутономију и не постане потпуно зависан ни од једне стране.
Односи Индије и Кине постепено се отопљавају после година напетости на граници, док Индија и САД истовремено јачају трговинску и стратешку сарадњу. Међутим, ако Вашингтон и Пекинг од ривалства пређу ка договору и међусобном прилагођавању, Индија би могла да изгуби део геополитичке тежине коју има као важан баланс Кини у Азији.
Индија данас заузима посебан положај. Са једне стране је стратешки партнер САД, а са друге све важнији економски актер за Кину. Њу Делхи је последњих месеци ублажио ограничења за поједине кинеске инвестиције, укључујући електронику и соларни сектор, док обе стране опрезно покушавају да стабилизују ситуацију на граници.
Истовремено, економске везе Индије и САД остају снажне. Индијски извоз у Америку порастао је на 87,3 милијарде долара у периоду 2025–2026, док је увоз из САД достигао 52,9 милијарди долара. Иако се трговински суфицит смањио, Вашингтон остаје најважнији западни економски партнер Индије.
Проблем за Њу Делхи је у томе што његова геополитичка вредност расте онда када су Вашингтон и Пекинг у оштрој конкуренцији. САД су годинама гледале на Индију као на противтежу Кини у Индо-Пацифику. Управо та логика стоји иза оживљавања Квадриларалног безбедносног дијалога у којем су Индија, САД, Јапан и Аустралија.
Ако Америка и Кина почну да стабилизују односе, значај Индије у америчким стратешким плановима могао би да ослаби. Договор Вашингтона и Пекинга о трговини, царинама и ланцима снабдевања могао би да смањи америчку потребу да снажно улаже у Индију као алтернативни производни и геополитички центар.
То је посебно важно јер су Индија и Кина директни економски конкуренти. Ако царине на кинеску робу буду ублажене или ако се ланци снабдевања нормализују, глобални инвеститори могли би поново да дају предност кинеској развијеној инфраструктури и производном систему у односу на индијске капацитете који се још развијају.
Посебна забринутост видљива је у сектору полупроводника. Индија покушава да се позиционира као алтернативни центар за електронику и производњу чипова, али би нова технолошка сарадња САД и Кине могла да прошири разлику у напредној производњи и ослаби индијску конкурентску предност.
Додатну неизвесност ствара и питање Квадриларалног безбедносног дијалога. Трамп је током првог мандата снажно гурао тај формат као противтежу Кини, али у другом мандату он делује све неодређеније. Мало је помака око самита лидера, а у новијим америчким стратешким документима овај формат се ретко помиње.
За Индију је то важно јер Квад није био само дипломатска платформа, већ и нека врста осигурања од кинеске доминације у Индо-Пацифику. Ако Вашингтон тихо смањи значај тог формата, а истовремено поправља односе са Пекингом, Њу Делхи би могао да се осети стратешки изложеним.
Иако се односи Индије и Кине побољшавају, кључне тензије нису решене. Индија је недавно критиковала Кину због односа према терористичкој инфраструктури повезаној са Пакистаном, након што је Пекинг признао да је пружао подршку Пакистану током операције Синдур.
То показује да Кина може истовремено да развија економску сарадњу са Индијом и да настави стратешку подршку Пакистану. Уколико односи САД и Кине постану топлији, Индија би могла да остане усамљенија у осетљивим безбедносним питањима, посебно ако Вашингтон избегава директно супротстављање Пекингу.
Тајван је још једно питање које Индија не може да игнорише. Иако је географски удаљен, свака криза у Тајванском мореузу имала би огромне економске последице по Њу Делхи, јер је Тајван у средишту глобалних ланаца снабдевања полупроводницима и технологијом.
Кинески председник Си Ђинпинг упозорио је током разговора са Трампом да је питање Тајвана најважније у односима Кине и САД и да погрешно управљање тим проблемом може довести до сукоба две силе.
Рат око Тајвана могао би да кошта светску економију готово 10 билиона долара, што би био удар много већи од последица рата у Украјини, пандемије ковида или глобалне финансијске кризе.
За Индију је још важније то што би кинеска доминација над Тајваном могла да убрза стварање азијског поретка у којем Кина има централну улогу. Индијски дугорочни интерес је мултиполарна Азија, у којој ниједна сила не доминира читавим регионом.
Због тога је за Њу Делхи најповољнији сценарио онај у којем се САД и Кина не сударају директно, али ни не улазе у блиско партнерство. Индији највише одговара свет у којем Вашингтон и Пекинг истовремено сарађују и такмиче се, јер јој то омогућава да максимално користи свој простор за самосталну политику.
У таквим околностима Индија може да сарађује са САД у области одбране и безбедности Индо-Пацифика, док истовремено разговара са Кином кроз формате као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу.
Ако се односи САД и Кине заиста буду мењали, Индија ће морати да прошири своје спољнополитичке опције. Јачање веза са Европском унијом, земљама југоисточне Азије и средњим силама Индо-Пацифика могло би да смањи зависност од Вашингтона и Пекинга.
Главни изазов за Индију више није само како да управља односима са Кином или како да ојача сарадњу са Америком. Њен нови проблем је како да се припреми за свет у којем би две највеће силе могле да закључе да су једна другој потребније него Индија.
