Министарство правде САД терети др Дејвида Моренса да је током пандемије скривао комуникацију и избегавао захтеве по Закону о слободи информација. Ако буде осуђен прети му: пет година затвора за заверу, до 20 година за уништавање доказа и до три године за прикривање документације
Док је јавност чекала одговоре о пореклу ковида, у позадини се, према оптужници америчког Министарства правде, водила једна друга врста координације – преко приватних мејлова, изван домашаја закона и са јасним циљем да се одређене ствари не виде.
У центру приче је др Дејвид Моренс, дугогодишњи саветник Ентонија Фаучија у Националном институту за алергије и заразне болести, који је оптужен да је користио приватни Gmail како би заобишао ФОИА – амерички Закон о слободи приступа информацијама, који би требало да омогући јавности увид у рад државних институција.
Оптужница је уследила након вишегодишњег надзора Конгреса – у јуну 2023. године, специјални пододбор Представничког дома за пандемију ковида почео је да прибавља мејлове који показују да је Моренс заобилазио прописе.
Проблем је што, судећи по његовим сопственим речима, тај закон није био препрека, већ изазов који треба заобићи.
“Научио сам како да мејлови нестану након захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја, али пре него што почне претрага”, написао је Моренс у једној поруци из 2021. године.
Још директнији је био када је реч о комуникацији са Фаучијем, кога у преписци од милоште назива Тони:
“Могу да шаљем ствари Тонију на приватни Gmail или да му их дам лично. Превише је паметан да би дозволио колегама да му шаљу нешто што би могло да направи проблем”.
Сценарио је, дакле, следећи – службени канали за јавност, приватни за оно што не треба да се види.
“Екохелт” у центру приче
Највећи део спорне комуникације односи се на америчку организацију “Eкохелт”, познатој и по биолошким истраживањима у Украјини, која је годинама добијала грантове за истраживање коронавируса код слепих мишева.
Наиме, након што је 2014. године администрација Барака Обаме обуставила финансирање одређених ризичних истраживања, велики део тих активности премештан је у иностранство. “Екохелт” је наставио да добија милионе долара за истраживање коронавируса код слепих мишева, при чему је значајан део средстава усмераван ка Институту у Вухану.
Али када је тај грант укинут, др Моренс, према наводима истраге, није остао неутралан. Напротив, активно је учествовао у покушајима да се финансирање обнови и да се супротстави наративу о “цурењу из лабораторије”.
Конгресни документи показују да је: уређивао писма и званичне дописе које је “Екохелт” слао америчким институцијама, помагао у формулисању јавних саопштења након укидања гранта, заузео се за њеног директора код управе организације када је Питер Дасак страховао за своју позицију.
Граница између државног службеника и лобисте, у тим мејловима, прилично је замагљена.
Посебну тежину оптужници дају управо детаљи. Не само да се у преписци говори о брисању мејлова и заобилажењу закона, већ се наводи и да је Моренс, у вези са службеним поступцима који су ишли у корист “Екохелта”, примао и недозвољене погодности. Између осталог му је и вино достављано на кућну адресу.
Мала ствар, рекло би се, али у контексту државних одлука и милионских грантова, довољно да отвори много већа питања.
Ако буде осуђен прети му: пет година затвора за заверу, до 20 година за уништавање доказа и до три године за прикривање документације.
Случај Моренс није само прича о једном чиновнику и његовом Gmail–у, већ се уклапа у ширу слику пребацивања ризичних истраживања ван САД, сарадњу са Вуханом и покушаје да се контролише наратив о пореклу вируса.
А ако су мејлови, како сам признаје, могли да нестану пре него што их неко затражи, питање је колико је још тога нестало заједно с њима. Јер у овој причи, чини се, није највећи проблем оно што је написано. Већ оно што је – обрисано.
